ZAMENITE STARO SAĆE! Evo i zbog čega…

Dženifer Beri
Tipično pčelinje gnezdo sadrži oko 100.000 ćelija saća i iziskuje 1.200 grama voska da bi se izgradilo, a količina šećera koja je neophodna da bi se izlučila ovolika količina voska energetski je ekvivalentna 7,5 kg meda. Zbog toga, pčelari veruju da gube novac, vreme i prinose meda zamenjujući staro saće. Međutim, ekonomska ušteda može biti obezvređena pogubnim posledicama ovakve pčelarske prakse jer staro saće deluje kao biološko skladište toksina i patogena ili kao fizička prepreka odgovarajućem razvoju larvi.

Pre određenog vremena završila sam projekat o posledicama korišćenja starog, odnosno novog, saća na razvoj pčelinje zajednice, opstanak legla i smrtnost odraslih pčela. Ovaj rad prvobitno je objavljen u časopisu Journal of Apiculural Reasearch, a ovde je izložena skraćena verzija istraživanja. Ovo je pravo vreme za ovu temu zbog toga što je sve više novijih nalaza koji se tiču rezidua u vosku i polenu u pčelinjem saću, i zbog toga što je ovo doba godine kada je najlakše ukloniti stare, bolestima i hemikalijama krcate, ramove i zameniti ih novim. 

Staro saće deluje kao biološko skladište toksina i patogena ili kao fizička prepreka odgovarajućem razvoju larvi (foto: V. Umeljić)

Medonosne pčele koriste strukture nalik drveću i košnicama koje je čovek izradio za sklonište, ali vosak je taj koji predstavlja osnovni građevinski materijal u unutrašnjosti gnezda. Odrasle radilice izlučuju voštane ljuspice ovalnog oblika iz svog abdomena i zatim ih modifikuju sekretima mandibularne žlezde kako bi izgrađivale saće. Do lučenja voska obično dolazi u sakupljačkom period zbog toga što radilice moraju da utroše velike količine nektara kako bi proizvele voštane ljuspice. Saće, sačinjeno od niza šestaougaonih ćelija naslonjenih jedna na drugu, predstavlja mesto na kojem se odgaja potomstvo i skladišti hrana. Takođe, saće igra veoma važnu ulogu u komunikaciji jer predstavlja podlogu na kojoj se izvode plesovi i preko koje se prenose hemijske poruke.

"U divljini, kako se društvo razvija i nastavlja da izgrađuje novo saće, uzgajanje legla se postepeno pomera ka novoizgrađenim satovima a med se skladišti u staro saće. Moderna pčelarska praksa narušava ovaj prirodni proces primoravajući pčele da iznova i iznova koriste staro saće za uzgoj legla."

Kada se prvi put izgradi, saće je elastično i skoro bele boje ali se menja usled konstantne upotrebe i prispelih zaliha. Saće koje se koristi za skladištenje hrane postaje žućkasto zbog akumulacije polena. Ako se koristi za odgajanje legla, vremenom postaje tamnije, skoro crno, i krtije zbog akumuliranja fekalnih materija, propolisa i polena. Tamnija boja može takođe da bude posledica sakupljanja i integrisanja mnogobrojnih zagađivača u vosku tokom vremena. Voštano saće sadrži prvenstveno ugljene hidrate i masne sastojke sa malim procentom slobodnih kiselina i alkohola. Smatra se da ovi manjinski sastojci daju vosku njegovu plastičnost i sposobnost da apsorbuje mnoge vrste materija. Neke od ovih materija, gljivične i bakterijske spore, pesticidi i teški metali, mogu da budu štetni za zdravlje pčelinje zajednice. Evo liste nekih biotskih i abiotskih zagađivača pronađenih u vosku. 

Biotski zagađivači: spore američke i evropske truleži, spore krečnog legla, nozema. Abiotski zagađivači: Amitraz, Arsenic, Azoxystrobin, Boscalid, Bromopropylate, Captan, Carbaryl (Sevin), Chlordimeform, Chlordane, 2-chloroethanol, Chlorpyrifos, hlorothalonil, Chromated copper arsenate, Copper naphthenate, Coumaphos (CheckMite+®), Diazinon, 4,4’-dibromobenzophenone, 1,4-dichlorobenzene, Dicofol, Endosulfan, Esfenvalerate, Ethion, Ethylene dibromide, Fenthion, Fluvalinate (Apistan™), Malathion, Menthol, Methomyl, Organochlorine (multi-residue), Organophosphorus (multi-residue), Methyl parathion (Penncap-M), P-dichlorobenzene, Pentachlorophenol, Phenkapton, Phenol, Phenothiazine, Polychlorinated biphenyls, 2,4,5-T,Tributyltin oxide (TBTO), Vinclozolin. 

Kako se materije akumuliraju u vosku prečnik ćelija postaje manji. Svaki put kada se larva razvija, ona isprede svilenkasti omotač, čiji jedan deo ostane u ćeliji pošto se pčela izlegne iz nje. Vremenom udeo svilenkastog omotača u voštanoj masi raste, pa voštano saće od monolitne materije postaje vlaknima ojačan proizvod koji se sastoji od dve materije. Pčele, s obzirom na veličinu ćelija starog saća, postaju manje.

Mlado saće je elastično i skoro bele boje ali se menja usled konstantne upotrebe i prispelih zaliha meda i polena. Saće koje se koristi za skladištenje hrane postaje žućkasto zbog akumulacije polena. (foto Saša Jović, Ždrelo)

Feromoni se takođe integrišu i prenose u saće i, u zavisnosti od njihove isparljivosti, mogu se tu zadržati veoma dugo. Jedna grupa feromona koja je relevantna u ovom kontekstu jesu feromoni legla. Ove kontaktne feromone emituje leglo i na taj način obaveštava negovateljice o prisustvu larvica, njihovoj starosti i potrebama za hranom. Pčele negovateljice, koje su odgovorne za negovanje legla, ove feromone brže detektuju u starijem saću, i zbog toga češće hrane leglo. Dakle, larve odgajane u saću u kojem je prethodno, takođe, bilo leglo mogu dobiti nešto bolju negu što će rezultirati njihovim uspešnijim preživljavanjem.

Pre prisustva varoe (Varroa destructor Anderson and Trueman) u SAD znalo se da pčelinje zajednice u umerenom klimatskom pojasu mogu opstati u divljini oko šest godina. Jednom kada pčelinja zajednica ugine, voskov moljac, miševi i ostali strvinari obično uništavaju saće i potom pčelinje stanište ostavljaju nekoj narednoj zajednici da se u njemu nastani. Moderna pčelarska praksa prekida ovaj prirodni proces reciklaže uzgojem pčela na polu-veštačkom saću koje može biti godinama, pa čak i deceniju, staro. Sve savremenija pčelarska oprema, kao što su Langstrotova košnica i žicom armirane satne osnove, produžile su voštanom saću rok trajanja za više godina. U Velikoj Britaniji, pčelari se ohrabruju da menjaju staro saće jer je to važan segment dobre pčelarske prakse. U SAD se preporučuje zamena dva najstarija sata svake godine kako se ne bi dogodilo da u plodištu bude saća starijeg od pet godina. Danas bi čak i petogodišnje saće moglo takođe da bude prestaro. Pa ipak, mnogi pčelari veruju da nije ekonomski isplativo vršiti redovno uklanjanje i zamenu starog saća. Ne samo da su nove satne osnove skupe i da treba utrošiti vreme na zamenu, nego je i za pčele energetski izdatak što moraju da nadograđuju osnove u funkcionalno saće koristeći metabolički dobijeni vosak. Tipično pčelinje gnezdo sadrži oko 100.000 ćelija i iziskuje 1.200 grama voska da bi se izgradilo, a količina šećera koja je neophodna da bi se izlučila ova količina voska energetski je ekvivalentna 7,5 kg meda. Zbog toga, pčelari veruju da gube novac, vreme i prinose meda zamenjujući staro saće.

Međutim, ekonomska ušteda čuvanja starog saća može biti obezvređena pogubnim posledicama koje ovakva praksa može proizvesti jer staro saće deluje kao biološko skladište toksina i patogena ili kao fizička prepreka odgovarajućem razvoju larvi. Ovo pitanje navelo me je da istražim kakve posledice staro saće ima po razvoj pčelinje zajednice, opstanak legla i smrtnost odraslih pčela. Tokom trogodišnjeg istraživanja, poredili smo količinu i opstanak legla, prosečnu težinu odraslih pčela i populaciju odraslih pčela u zajednicama smeštenim ili na starom ili na novoizgrađenom jednogodišnjem saću.

Rezultati ovog istraživanja pokazali su da pčelinje zajednice koje su bile smeštene na novom saću imaju znatno veću količinu legla, veću površinu poklopljenog legla i mlade pčele veće telesne mase. Starost saća nije značajnije uticala na konačni broj odraslih pčela ili na promene u populaciji pčela. Međutim, trend je bio da na novom saću bude više pčela a da, u skladu s tim, na starijem saću budu veći gubici, odnosno manje pčela. Opstanak legla nije se razlikovao u zajednicama sa starim i novim leglom.

Povećana proizvodnja legla zabeležena u novom saću mogla je da bude rezultat nekoliko različitih procesa koji su se odvijali u košnici. Veća količina legla mogla je da bude rezultat opstanka legla, kvalitetnije brige o leglu od strane pčela negovateljica ili polaganja jaja od strane matice. Osvrnimo se na poslednju pretpostavku. Matice su sposobne da razlikuju radilične od trutovskih ćelija, procenjujući širinu ćelije preko svojih prednjih nogu. Prečnik ćelije tokom vremena postaje manji, pa tako i staro saće može negativno uticati na produktivnost matice prilikom polaganja jaja.

"Matica može biti osetljiva na zagađivače u starom vosku ne želeći da polaže jaja u određene ćelije saća. Pored toga, staro saće je skladište feromona legla koji mogu negativno uticatu na maticu jer ona ćelije takvog saća ponekad doživljava kao već zaležene."

Starije saće je takođe poznato kao skladište rezidua brojnih pesticida i bolesti koje mogu da budu škodljive za zdravlje pčela. One se šire od zajednice do zajednice putem pokvarenog voska i materija koje su unete u košnicu. Matica može biti osetljiva na ove zagađivače ne želeći da polaže jaja u određene ćelije saća. Pored toga, staro saće je skladište feromona legla koji mogu negativno uticatu na maticu jer ona ćelije takvog saća posmatra kao već zaležene.

Sledeća pojava koja je relevanta za ovo istraživanje jeste zapažanje da su pčele sklone skladištenju meda i polena u ćelije koje su prethodno bile korišćene za uzgoj legla. U divljini, kako se društvo razvija i nastavlja da izgrađuje novo saće, uzgajanje legla se postepeno pomera ka novoizgrađenom saću a med se skladišti u staro saće.  U zajednicama kojima čovek nikada nije manipulisao ovakvo ponašanje može služiti izbegavanju negativnih posledica koje staro saće može da ima po proizvodnju legla. Međutim, moderna pčelarska praksa sprečava ovaj prirodni process primoravajući pčele da iznova i iznova koriste staro saće za uzgoj legla, a da med smeštaju u saće koje se inače koristi isključivo za skladištenje meda.

Veću težinu pčela izleženih u novom saću najbolje objašnjava razlika između prosečnih prečnika ćelija dve starosne klase saća. Kao što je spomenuto ranije, kako saće stari, prečnik ćelija se smanjuje usled akumulacije kokona i fekalnih materija koje se unutar ćelija talože zbog razvoja larvi i lutki. Na telesnu masu utiče genetika baš kao i činioci iz okruženja, recimo, količina hranljivih materija kojima se larva hrani, i veličina rodne ćelije. Bačner je 1955. godine utvrdio da je prosečna težina novoizvedene pčele iz starog saća iz kojeg se izvelo 68 generacija pčela bila manja za 19 odsto (96,1 mg) od prosečne težine pčela izvedenih iz novog saća (118,3 mg). Morfološke karakteristike evropskih radilica gajenih u saću afrikanizovanih pčela bile su manje nego kod radilica odgojenih u većim ćelijama evropskog saća. Deli i Mors su 1991. godine utvrdili da bi mogle da se odgaje veće radilice iz trutovskih ćelija saća. Gluškov je 1958. godine otkrio da su pčele odgajene u proširenim ćelijama bile teže i veće što je za posledicu imalo veće prinose meda po zajednici i izgradnju većih ćelija. Larve radilica odgojenih u povećanim ćelijama dobijale su više hrane (21 odsto više proteina i 39,7 odsto više glukoze) od larvi koje su gajene u normalnim radiličnim ćelijama. Veliki broj dokaza ukazuje da je težina novoizvedenih pčela proporcionalna veličini ćelija iz kojih su se one izlegle, kao i količini hrane kojom su ih hranile negovateljice.

U ovom istraživanju pčele odgojene u novom saću bile su za 8,3 odsto teže od onih koje su se izvele iz starog saća, što je slično Abdelitifovim nalazima iz 1965. godine, prema kojima radilice odgajane u starom saću iz kojeg se prethodno izvelo 70 generacija pčela imaju za 8 odsto manju telesnu masu.

Malobrojnija populacija u starom saću može da bude posledica veće smrtnosti larvi zbog akumulacije stranih zagađivača zarobljenih u starom saću. Takođe, zagađivači u voštanom saću mogu pčelama prikriti mirise i znake pomoću kojih one prepoznaju gnezdo, otežavajući tako izletnicama povratak u svoje sopstveno društvo. Neki znaci za prepoznavanje gnezda potiču iz saća. Brid i saradnici su 1988. godine otkrili da miris pčelinje zajednice koji potiče od saća može da prikrije genetske razlike među pčelama. Miris pčelinje zajednice prenosi se na odrasle pčele preko saća i može promeniti prepoznavanje fenotipa za manje od pet minuta. 

Matica polaže više jaja u novoizgrađenom saću (foto V. Umeljić)

Leglo „obaveštava“ radilice o svom prisustvu u ćeliji, kasti, starosnom dobu i stepenu gladi putem mehaničkih i hemijskih signala. Hemijski signa li jesu feromoni legla koji mogu predstavljati faktor odgovoran za veći stepen opstanka što je utvrđeno u slučaju starog legla u ovom istraživanju. Voštano saće se ponaša kao rezervoar za apsorbovanje i prenošenje feromona što bi moglo da objasni zbog čega rojeve više privlači starije saće. Prisustvo feromona legla stimuliše sakupljanje polena, olakšava pčelama prepoznavanje legla i stimuliše negovateljice da hrane larve, što su sve važni faktori za opstanak legla. Fri i Vinder su 1983. godine utvrdili da je stepen preživljavanja legla veći u ćelijama koje su bile prethodno korišćenje za gajenje legla. Uzeta zajedno ova istraživanja pokazuju da feromoni sadržani u saću mogu pospešiti opstanak legla. Odstupanja u opstanku legla u ovom istraživanju mogla bi delimično da budu objašnjena optimalnijom koncentracijom feromona legla u starijem saću.

Tokom našeg istraživanja došli smo do naizgled paradoksalnih rezultata o većoj proizvodnji legla u novom saću i boljem opstanku legla u starom saću. Verujemo da je najbolje pomiriti ove rezultate, u sebi i sa literaturom, i to tvrdnjom da matica najviše jaja polaže u novom saću, ali da kada ga položi u ćeliju, najveće šanse da će opstati larva će imati ako se nalazi u starom saću. Pa ipak, sveukupno posmatrano, proizvodnja legla je najveća u novom saću. Očigledna korist od maksimalizovanja polaganja jaja preteže nad koristi od maksimalizovanog opstanka legla.

Tokom tri godine istraživanja, pčelinje zajednice sa novim saćem imale su više legla, veću površinu poklopljenog legla i teže novoizvedene pčele. Opstanak legla je samo donekle (rezultati variraraju od slučaja do slučaja) bio bolji u starom saću. I konačno, na smrtnost odraslih pčela uticala je starost saća u kojem su bile odgajane i smatra se da je nešto manja, ali ne značajno, u novom saću. Veliki broj činjenica ukazuje da novo saće pozitivno utiče na sveukupno zdravlje pčelinje zajednice i reprodukciju. Ovi nalazi sugerišu pčelarima da treba da izbace veoma staro plodišno saće iz svoje pčelarske prakse.

Preveo: Ivan Umeljić

Izvornik: Jennifer Berry, Replace That Old Comb, Bee Culture, December 2008.