NAUKA
Poslednjih godina, tokom zimskog perioda, širom severne zemljine hemisfere, dolazilo je do uginuća pčelinjih zajednica velikih razmera. Sumnja se da nekoliko činilica igra ključnu ulogu, što pojedinačno, što u kombinaciji sa drugim štetnim faktorima. Paraziti i patogeni smatraju se najodgovornijima, na prvom mestu Varroa destructor, praćena virusima i mikrosporidijom Nosema ceranae. Kako bi se utvrdilo na osnovu kojih pokazatelja se mogu pouzdano predvideti zimski gubici pčelinjih zajednica, u Švajcarskom pčelarskom istraživačkom centru Libefild sprovedeno je višegodišnje opsežno posmatranje pčelinjih zajednica, odnosno 11 poznatih uzročnika bolesti i ekspresije gena povezanih sa imunitetom pčela. Rezultati su pokazali da su virus deformisanih krila (DWV – Deformed wing virus), Nosema ceranae, Varroa destructor i Vitelogenin, pouzdani pokazatelji na
osnovu kojih se sa priličnom preciznošću mogu predvideti zimski gubici.
Poslednjih godina, tokom zimskog perioda, širom severne zemljine hemisfere, dolazilo je do uginuća pčelinjih zajednica velikih razmera. Sumnja se da nekoliko činilica igra ključnu ulogu, što pojedinačno, što u kombinaciji sa drugim štetnim faktorima. Paraziti i patogeni smatraju se najodgovornijima, na prvom mestu Varroa destructor, praćena virusima i mikrosporidijom Nosema ceranae. Kako bi se utvrdilo na osnovu kojih pokazatelja se mogu pouzdano predvideti zimski gubici pčelinjih zajednica, u Švajcarskom pčelarskom istraživačkom centru Libefild sprovedeno je višegodišnje opsežno posmatranje pčelinjih zajednica, odnosno 11 poznatih uzročnika bolesti i ekspresije gena povezanih sa imunitetom pčela. Rezultati su pokazali da su virus deformisanih krila (DWV – Deformed wing virus), Nosema ceranae, Varroa destructor i Vitelogenin, pouzdani pokazatelji na
osnovu kojih se sa priličnom preciznošću mogu predvideti zimski gubici.
Varoa, virusi i nozema
Za
opstanak pčelinjih zajednica, zima je najrizičniji period, jer tada dolazi do
najvećih uginuća. Na zdravlje pčela mogu štetno uticati mnogi biotski i
abiotski faktori, pojedinačno ili u sadejstvu sa drugim činiocima, od kojih se
posebno ističu paraziti koji iscrpljuju organizam pčela i otvaraju prostor za
brojne infekcije. U tom smislu, Varroa destructor se smatra najodgovornijom za
zimske gubitke u Evropi. Poreklom iz Jugoistočne Azije, raširila se poslednjih
decenija po čitavom svetu i, u sadejstvu sa brojnim mikrobima, izvršila pogubni
uticaj na imuni sistem parazitiranih pčela. Virusne infekcije takođe se
smatraju jednim od glavnih uzročnika gubitaka, a varoa i ovde ima centralnu
ulogu kao mehanički i biološki prenosilac nekoliko vrsta virusa koji ubrzava
širenje infekcija. Iako je do sada otkriveno 19 različitih vrsta virusa
povezanih sa medonosnom pčelama (Apis mellifera), naučnici samo tri vrste
povezuju sa zimskim gubicima velikih razmera: virus deformisanih krila (Deformed
wing virus), virus akutne pčelinje paralize (Acute bee paralysis virus) i
izraelskom virus akutne pčelinje paralize (Israeli acute bee paralysis virus).
U SAD se pre nekoliko godina sumnjalo da je upravo izraelski virus akutne
pčelinje paralize glavni uzročnik CCD-a jer su zajednice koje su pokazivale
karakteristične simptome CCD-a bile zaražene sa njim. Ipak, kasnija
istraživanja pokazala su da ovaj virus nije ključni faktor, već samo jedan iz
spleta mogućih uzročnika. S druge strane, u Evropi se virus deformisanih krila
i akutni virus pčelinje paralize smatraju jednim od glavnih uzročnika zimskih
gubitaka velikih razmera. Oba spomenuta virusa prenose se ukoliko varoa
parazitira na lutki ili na odrasloj pčeli. Virus akutne pčelinje paralize veoma
je virulentan i direktno se prenosi u hemolimfu pčela. S druge strane, virus
deformisanih krila je mnogo manje virulentan i ima karakteristične simptome u
vidu pčela sa deformisanim krilima, i to samo u zajednicama čiji je stepen
zaraženosti varoom izuzetno visok. I pored male virulentnosti za pčele, virus
deformisanih krila inficira veliki broj pčelinjih tkiva i može dovesti do
značajnih fizioloških poremećaja i deformiteta kod pčela. Sledeći potencijalni
kandidat odgovoran za zimske gubitke je mikrosporidija Nosema ceranae, premda
je, po mišljenju naučnika koji su učestvovali u istraživanju, uticaj ovog patogena
na zdravlje pčelinjih zajednica u Evropi i da dalje kontroverzan.
Rezultati istraživanja
Rezultati
istraživanja otkrili su nekoliko karakterističnih markera (obeležja) na osnovu
kojih se, nekoliko meseci unapred, mogu predvideti eventualni zimski gubici
pčelinjih zajednica, a koji mogu pomoći pčelarima kao pouzdano sredstvo za
dijagnostikovanje kondicije pčelinjih zajednica. Osnovna ideja je da se u
budućnosti ovaj metod standardizuje, kako bi se mogao primenjivati u čitavom
svetu. U tom cilju u Švajcarskoj je sprovedeno šestomesečno istraživanje
pčelinjih zajednica tokom kojeg je nadgledano i mereno prirsustvo 11 pčelinjih
patogena, kao i nivo ekspresije tri gena koji regulišu imunet medonosnih pčela
(A. mellifera).
Rezultati
istraživanja pokazali su da V. destructor i virus deformisanih krila, posmatrani
zajedno, predstavljaju najpouzdanije markere na osnovu kojih se mogu predvideti
gubici pčelinjih zajednica tokom zime.
S
obzirom na ogroman broj mikroorganizama koji koegzistira u jednoj pčelinjoj
zajednici (videti tekst o simbiozi bakterija i pčela u ovom broju), imajuću pri
tome u vidu da značajan deo njih prouzrokuje zdravstvene probleme kod pčela, od
krucijalne je važnosti za budućnost pčelarstva je da se iz ovog nepreglednog
mnoštva izdvoje oni faktori koji mogu pouzdano da nagoveste kakva sudbina čeka
pčelinju zajednicu u zimskom periodu. Ovo istraživanje, kako navode autori,
predstavlja skicu na osnovu koje će u bliskoj budućnosti biti formulisan
pouzdan metod za rano dijagnostikovanje stanja u pčelinjim zajednicama koje
može dovesti do ozbiljnih zimskih gubitaka.
Varoa je tesno povezana sa uginućima
pčelinjih zajednica tokom zime
Istraživanje
je pokazalo da su sve zajednice koje nisu bile tretirane nekim sredstvom protiv
varoe uginule tokom zime, dok su dve uginule i pored odgovarajućeg tretmana.
Ove dve zajednicu uginule su tokom februara, nešto kasnije od onih netretiranih
koje su uginule krajem decembra. Ove dve (tretirane) zajednice odlikovalo je
veliko prisustvo trutova, što je bio siguran znak da sa maticom nešto nije bilo
u redu. Zajednice koje su uginule tokom zime, znatno su više bile zaražene
varoom tokom leta, jeseni ili zime, od onih koje su preživele, što ukazuje da
je zaraženost varoom jedini pouzdani znak koji tokom leta može da nagovesti šta
će se sa zajednicom dogoditi u nastupajućem zimskom periodu. Brojnost varoe u
uginulim pčelinjim zajednicama vremenom je rasla, da bi vrhunac dostigla u
oktobru, kada je počela da opada srazmerno smanjenju broja pčela u zajednici.
Virus deformisanih krila
Virus deformisanih krila je pouzdan marker
na osnovu kojeg se može predvideti kolaps pčelinje zajednice. Zbog bliske biološke povezanosti
virusa deformisanih krila sa varoom, istraživanje je pokazalo visok nivo
prisustva ovog virusa u pčelinjim zajednicama tokom leta i početka jeseni. Primećeno
je da se primenom tretmana protiv varoe drastično smanjuje nivo virusa u
pčelinjoj zajednici. Naime, potvrđena je od ranije poznata činjenica da se ovaj
virus u odsustvu varoe veoma sporo prenosi horizontalno (sa jedinke na
jedinku), a da putanje vertiklanog prenošenja (s generacije na generaciju)
veoma teško mogu da dovedu do značajnije zaraženosti potomstva. U zajednicama koje
su uginule preko zime pronađene su veće koncentracije ovog virusa nego u
zajednicama koje su preživele. Pokazalo se, takođe, da se virus deformisanih
krila replicira u različitim tkivima pčela, između ostalog i u masnom tkivu
pčela, ključnom za mnoge fiziološke procese, uključujući i imunitet. Povrh
svega, masno tkivo je mesto na kome se proizvodi protein vitelogenin.
Vitelogenin je blisko povezan sa imunitetom i starenjem i predstavlja
uobičajeni molekularni marker kada se radi o zdravlju i dugovečnosti pčela.
Autori istraživanja pretpostavljaju da je virus deformisanih krila odgovoran za
znatno niži nivo vitelogenina u uginulim pčelinjim zajednicama. Štaviše,
postoji direktna negativna povratna sprega između nivoa zaraženosti varoom u
jesen i vitelogenina.
Koncentracija Nosema ceranae je veća u
zdravijim pčelinjim zajednicama
N.
ceranae je unutarćelijski mikrosporidijski parazit koji je, kako se
pretpostavlja, tokom poslednje decenije zauzeo ekološku nišu srodnika Nosema
apis, iako postoje uzorci pčela koji ukazuju da je N. ceranae prisutna kod
zapadne medonosne pčele duže od dve decenije. Inficiranost sa N. ceranae je
uobičajena stvar, čak i u odsustvu kliničkih simptoma, a nedavni izveštaji su
pokazali da ovaj potentni patogen pčela nije bio uključen u gubitke većih
razmera u Evropi, osim na području Španije. Rezultati istraživanja sprovedenog
u Švajcarskoj podržavaju tezu da N. ceranae nije uzročnik zimskih gubitaka,
zbog toga što je i u uginulim i u zajednicama koje su preživele zimu nivo
zaraženosti ovim patogenom bio na podjednakom nivou. Slično tome, nije uočen ni
porast koncentracije N. ceranae počev od leta ka jeseni, čak ni u decembru kada
su zajednice uginule. Niti u jednom uzorku nije pronađena N. apis, uprkos
činjenici da joj odgovaraju niže temperature nego N. ceranae, i da bi se njeno
prisustvo pre moglo očekivati u umerenom klimatskom pojasu Švajcarske.
Pojačan odgovor imuno gena u zajednicama
pred uginućem
Istraživanjem
je bilo obuhvaćeno i nadgledanje ekspresije tri gena medonosnih pčela povezanih
sa imunitetom kako bi se identifikovao fiziološki odgovor koji se može javiti
pre kolapsa zajednica. Pored toga što je preteča proteina matičnog mleča kojeg
mlade negovateljice proizvode kako bi nahranile larve, vitelogenin igra višestruku
ulogu kod radilica. Između ostalog, dokazano je da vitelogenin utiče na
imunitet pčela kao transporter cinka. Himenoptecin (Hymenoptaecin) je
antimikrobni peptid, koji je veoma izražen u hemolimfi pčela usled prisustva
bakterijskih infekcija. Iter (Eater) je glavni fagocitički receptor za širok
skup bakterijskih patogena kod voćne mušice (Drosophilia) a njegov homolog (gen
slične strukture ili evolutivnog porekla) identifikovan je u genomu medonosnih
pčela. Analiza ekspresije gena kod jedinki veoma je složen proces, posebno kod
uzoraka pčela sakupljenih tokom leta koji su sastavljeni od radilica različite
starosti. Naime, poznato je da nivo ekspresije ovih gena zavisi od njihove
starosti. Primera radi, koncentracija vitelogenina kod izletnica (starijih
pčela) znatno je manja nego kod kućnih pčela (mladih pčela).
Zaključak
Ovo
istraživanje je pružilo dokaze da je V. destructor ključni faktor odgovoran za
zimska uginuća pčelinjih zajednica i da je neophodno što pre pronaći efikasan
tretman protiv ovog parazita. Podaci do kojih se došlo ukazuju na indirektne
posledice zaraženosti krpeljom na sposobnost preživljavanja tokom zimskog
perioda kroz širenje virusnih infekcija. Informacije koje su sakupljene tokom
ovog istraživanja trebalo bi da unaprede razumevanje gubitaka pčelinjih
zajednica, da standardizuju metode za biomarkere bolesti i da, konačno, što je
više moguće, eliminišu uzroke uginuća pčela.
Priredio:
I. Umeljić
Izvor: Dainat B, Evans JD, Chen YP, Gauthier L, Neumann P (2012) Predictive
Markers of Honey Bee Colony Collapse. PLoS ONE 7(2): e32151.
doi:10.1371/journal.pone.0032151