INTERVJU: Dr Ralf Bihler (Ralph Büchler)
Oko trideset dana godišnje organizujemo seminare za teorijsku i praktičnu obuku pčelara, pčelarskih stručnjaka i ostalih zainteresovanih grupa ili pojedinaca.
Direktor
Pčelarskog instituta u Kirhajnu (Nemačka)
Otkada je varoa stigla u
naše krajeve, a to se dogodilo u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog
veka, fokus našeg istraživačkog rada bio je na razvijanju odgovarajućih metoda
za njeno suzbijanje. Početkom devedesetih fokus se pomera ka selekciji pčela
toleranih na varou. Trenutno, u saradnji sa pčelarima i Udruženjem uzgajivača
matica tolerantnih na varou iz Hesena (Nemačka), sprovodimo istraživanja na
više od 2.000 pčelinjih zajednica. Vršimo testiranje higijenskog ponašanja
pčela i kontrolišemo prirodno opadanje varoe. I sve to, naravno, bez upotrebe
bilo kakvih tretmana protiv varoe!
________________________________________________
Ivan Umeljić: Kako ste počeli da se bavite pčelarstvom?
Ralf
Bihler: Mog oca su interesovale pčele, ali ih nije uzgajao. Onda mu je jedan
njegov prijatelj poklonio nekoliko košnica. Ja sam tada imao 16 godina. Tako je
sve počelo. Kada sam upisao fakultet oformio sam svoj sopstveni pčelinjak i
krenuo samostalno da pčelarim, sve do današnjih dana.
Vi ste direktor renomiranog Pčelarskog instituta u Kirhajnu (Nemačka). Možete li da nam kažete nešto više o radu Instituta?
Ukazom
pruskog ministra nauke, u okviru tadašnjeg Zoološkog instituta Univerziteta u
Marburgu, 1928. godine osnovan je Obrazovno-istraživački centar za pčelarstvo
iz koga je nastao Pčelarski institut u Kirhajnu, koji danas deluje pod okriljem
Ministarstva poljoprivrede nemačke pokrajine Hesen.
Ja
se nalazim na čelu instituta od 1997. godine. Pored mene tu su i dva asistenta,
stručni konsultanti za pčelarstvo, pet pčelara, laboratorijski tehničari i
nekoliko zaposlenih u administraciji. Institut raspolaže sa oko 300 pčelinjih
zajednica i opremljen je najsavremenijom naučnom laboratorijom gde u saradnji
sa Univerzitetima u Marburgu i Gisenu organizujemo vežbe za studente na
osnovnim i doktorskim studijama.
Oko trideset dana godišnje organizujemo seminare za teorijsku i praktičnu obuku pčelara, pčelarskih stručnjaka i ostalih zainteresovanih grupa ili pojedinaca.
"Pčelarski institut u Kirhajnu raspolaže sa oko 300 košnica i opremljen je najsavremenijom naučnom laboratorijom gde organizujemo vežbe za studente na osnovnim i doktorskim studijama. Redovno se sastajemo sa pčelarima koji nam pomažu oko kreiranja godišnjeg radnog plana Instituta a za koje, trideset dana godišnje, organizujemo i seminare teorijske i praktične obuke."
Kakav je odnos Instituta sa pčelarima i pčelarskim udruženjima, državnim institucijama, pčelarskom industrijom i lokalnom zajednicom?
Kao
što sam spomenuo, državna smo institucija i dužni smo da sarađujemo i održavamo
kontakte sa svim relevantnim pčelarskim subjektima. Tesnu saradnju imamo sa
Nemačkim pčelarskim savezom, krovnom nemačkom pčelarskom organizacijom koja
okuplja oko 90 odsto svih pčelara u našoj zemlji. Naravno, u stalnom smo
kontaktu sa Hesenskim pčelarskim savezom, regionalnim pčelarskim udruženjem
pokrajine Hesen, u kojoj se nalazi grad Kirhajn i naš Institut. Osim toga, redovno
organizujemo praktičnu i teorijsku pčelarsku obuku i treninge. Delujemo kao
savetodavni servis pčelarima koji nam se u svakom trenutku mogu obratiti
pismeno, putem interneta, ili telefonom, za pomoć ili savet. Sarađujemo i sa
brojnim drugim organizacijama i kompanijama koje se bave zaštitom životne
sredine, promocijom bioenergije, zaštitom bilja i sličnim delatnostima.
Sarađujemo
i sa industrijom. Recimo, Dr. Reinhold Siede, sa našeg instituta, angažovan je
na istraživačkom projektu koji se bavi uticajem pesticida na pčele, u saradnji
i uz finansijsku podršku farmaceutske kuće Bayer. Ali, ono što je bitno, kada
je reč o našoj saradnji sa velikim privrednim subjektima, jeste što smo
slobodni da sve podatke (ma koliko god bili loši po proizvođača!) koji su nam
na raspolaganju publikujemo! Najvažnije je što na taj način štitimo pčelare!
foto: Dr Aleksandar Uzunov |
Koji projekti i istraživanja su u fokusu Pčelarskog instituta u Kirhajnu?
Otkada
je varoa stigla u naše krajeve, a to se dogodilo u drugoj polovini 70-ih godina
prošlog veka, fokus našeg istraživačkog rada bio je na razvijanju odgovarajućih
metoda za njeno suzbijanje, s naglaskom na primeni organskih kiselina i
biotehničkih metoda. Početkom 90-ih fokus se pomera na selekciju pčela na
povećanu toleranciju na varou. Danas su naša istraživanja orijentisana pre
svega na integrisanu borbu protiv varoe, kao i na utvrđivanje gornje granice
podnošljivog nivoa zaraženosti varoom za pčelinje zajednice. Intenzivno radimo
i na uzgoju i selekcionisanju matica i pčelinjih zajednica, programima
sparivanja matica i trutova. Posebno bih istakao naše angažovanje na
selekcionisanju pčelinjih zajednica tolerantnih na varou u saradnji sa
specijalizovanim Udruženjem uzgajivača matica tolerantnih na varou
(Arbeitsgemeinschaft Toleranzzucht). Institut u Kirhajnu pruža stručne savete
Udruženju, a ja sam član njihovog upravnog odbora. Institut sarađuje sa
Udruženjem od njegovog osnivanja i naša istraživanja su isprepletana na više
načina.
"Selekcija jeste moćna alatka koja može da pomogne da se dođe do boljih pčelinjih zajednica, ali je treba sprovoditi na lokalnom i regionalnom nivou i u okviru njene autohtone populacije. Dakle, definitivno se pokazalo da treba raditi isključivo na poboljšanju osobina autohtone populacije pčela i da ne treba uvoziti strane podvrste pčela!"
Često se ističe da je veza između vrhunske nauke i pčelara, odnosno praktičnih pčelarskih problema, vrlo labava i da je među njima veoma slaba komunikacija.
To
u našem slučaju nije tačno. Intenzivno sarađujemo sa svim relevantim činiocima
iz pčelarstva. Redovno se sastajemo sa pčelarima koji nam zajedno sa
predstavnicima našeg Ministarstva poljoprivrede pomažu oko kreiranja godišnjeg
radnog plana Instituta!
Poznat je i cenjen vaš rad na selekciji pčela rezistentnih na varou. Možete li nešto više da nam kažete o metodama i kriterijumima selekcije?
Moram
da naglasim da mi ne vršimo selekciju isključivo na toleranciju pčela na varou.
Pre svega, trudimo se da selekcionišemo produktivne pčelinje zajednice sa
blagim temperamentom. Tolerancija na varou je dodatna željena osobina pčela za
kojom tragamo kroz naše istraživačke programe. Dakle, primarni kriterijumi
selekcije su prinosi meda i odbrambeno ponašanje pčelinjih zajednica, a varoa
je na trećem mestu!
Trenutno,
u saradnji sa pčelarima i Udruženjem uzgajivača matica tolerantnih na varou,
sprovodimo istraživanja na oko 2.000 pčelinjih zajednica. Vršimo testiranje
higijenskog ponašanja pčela i kontrolišemo prirodno opadanje varoe. Pranjem
pčela i upotrebom šećera u prahu utvrđujemo stepen zaraženosti pčelinjih
zajednica. I sve to, naravno, bez upotrebe bilo kakvih tretmana protiv varoe.
Da li je koncept selekcije pčelinjih zajednica rezistentnih na varou održiv na duži rok?
Verujem
da jeste, mada je potrebno još vremena da bi se došlo do održivog rešenja.
Programi selekcije pčelinjih zajednica
rezistentnih na varou moraju da se
nastave, a ono što me posebno raduje je što su naše težnje odlično prepoznate i
prihvaćene od strane pčelara. Svesni smo da je ovaj proces naporan i
dugotrajan, ali moramo ići dalje i istrajati!
"Pčelari bi u budućnosti trebali da se fokusiraju na nekoliko stvari. Pre svega, pčelarsku praksu treba još više prilagoditi biologiji pčela i njihovom životnom okruženju. Osim toga, trebalo bi razmisliti i o većoj primeni nekih biotehničkih metoda, kao što je odstranjivanje kompletnog legla tokom leta."
Spomenuli ste da se Institut, između ostalog, bavi i selekcionisanjem matica? O kojim se osobinama radi?
Ispituje
se tolerancija pčelinjih zajednica na varou. Pored toga, vrši se testiranje
vitalnosti pčela. Ispituje se higijensko ponašanja i druge osobine s tim u
vezi. Potom se zajednice sa najboljim karakteristikama ostavljaju da prezime da
bi se pažljivo analiziralo njihovo ponašanje i izdržljivost tokom ovog
najkritičnijeg perioda godine. Sledeći kriterijum selekcije jeste produktivnost
pčelinjih zajednica, dakle prinosi meda. Veoma važan kriterijum je i odbrambeno
ponašanje pčela koje se ocenjuje na sledeći način. Najmirnije, odnosno najmanje
agresivne pčele su one koje su prilepljene “kao krzno” za saće kada se rukuje
sa ramom i ovakvo ponašanje ocenjuje se ocenom 4. Ocenom manje označava se
ponašanje pčela koje se prilikom rukovanja ramom kreću po saću ali se ne
odvajaju od njega. Ocenom 2 označava se ponašanje pčela koje prilikom rukovanja
ramom delimično poleću sa saća i grupišu se po uglovima ramova. Najnižu ocenu
zaslužuju najagresivnije zajednice u kojima pčele kada se rukuje ramom nervozno
napuštaju saće, mile po nastavcima i prave grozdove u košnici i na njenim
spoljašnjim delovima.
Dakle,
testiraju se vitalnost, prinosi meda, odbrambeno ponašanje pčela i zaraženost
varoom u zajednicama u kojima se matica nalazi i na taj način proveravamo njen
kvalitet i biramo najbolje jedinke.
Da li se matice selekcionišu i po muškoj i po ženskoj liniji?
Da.
Selekcija se vrši na održavanim izolovanim oplodnim stanicama i putem veštačkog
osemenjivanja matica. Drugim rečima, bavimo se čistom selekcijom gde nam je
poznato genetsko poreklo i po muškoj i po ženskoj liniji!
Nedavno ste u jednom članku izneli podatak da je jedan od uzroka velikih uginuća u SAD taj što samo 500 uzgajivača snabdeva gotovo sve komercijalne pčelare maticama, i da su zbog malog genetskog diverziteta pčelinje zajednice neotporne na bolesti i parazite. Kako po ovom pitanju stvari stoje u Nemačkoj?
U
Nemačkoj je nivo inbridinga (eng.
inbreeding, gajenje životinja putem ukrštanja srodnih jedinki) ispod 3 odsto
celokupne populacije. Tesnu saradnju po ovom pitanju ostvarili smo sa nemačkim
Pčelarskim institutom Hohen Neuendorf, tako da raspolažemo sa svim relevantnim
podacima! Trenutno stanje stvari u Nemačkoj je dijametralno različito od
situacije u Sjedinjenim Američkim Državama, tako da za sada ne postoji rizik da
se kod nas dogodi nešto slično.
"Naši pčelinjaci trebali bi da budu manji, sa ne više od 12-14 košnica. Radi se naprosto o kapacitetu životnog okruženja. Mi imamo previše košnica na jednom lokalitetu! Mora se održati balans sa kapacitetom okruženja!"
Pre desetak godina pokrenut je opsežan German Bee Monitoring Project kako bi se istražili i utvrdili uzroci gubitaka pčelinjih zajednica na prostoru Nemačke. Možete li da nam kažete do kakvih se rezultata došlo?
Radi
se o jednom veoma kompleksnom projektu, koji objedinjuje više raznorodnih
istraživanja, pre svega monitoring bolesti, kao i uticaj pesticida, pčelarske
prakse, životne sredine i sličnih činilaca na uginuća pčelinjih zajednica!
Najvažniji cilj ovog projekta je da se utvrde razlozi uginuća na nasumično
odabranim pčelinjacima u privatnom vlasništvu. Dakle, mi ne utičemo na pčelare
i ne dajemo im nikakve preporuke, već samo prikupljamo i analiziramo podatke.
Ako bi, usled preporuka, pčelari promenili svoju redovnu praksu onda bi to
uticalo na rezultate i mi, zbog toga, ne bismo imali verodostojnu sliku stanja
stvari na terenu. Prvi rezultati dobijeni na osnovu ogromnog uzorka govore da
je uzrok uginuća br. 1 nesumnjivo varoa, podržana sekundarnim virusnim
infekcijama. Pored toga, određene posledice proističu iz pčelarske prakse,
recimo, starost matice, takođe, može imati značajnog uticaja na uginuća
pčelinjih zajednica. Osim toga, utvrđeno je da pesticidi i životna sredina nisu
u značajnoj meri uticali na zimska uginuća. Evropska Unija, sada, po ugledu na
ovaj naš projekat, planira da sprovede identično istraživanje na nivou čitave
Evrope, tako da ćemo u doglednoj budućnosti imati i verodostojnije i uporedive
podatke o uginućima na nivou čitave Unije.
Vi ste jedan od vodećih naučnika iz IV radne grupe COLOSS-a za diverzitet i vitalnost pčela. Zalažete se za očuvanje autohtonih vrsta pčela. Da li, s tim u vezi, možete da nam kažete nešto o uticaju interakcije genotip-okruženje na vitalnost i ponašanje pčelinjih zajednica? Nedavno je okončan i veliki eksperiment u vezi s tim koji je obuhvatio 621 pčelinju zajednicu na 21 lokaciji u 11 država. Šta nam govore rezultati ovog obimnog istraživanja?
Istraživali
smo veći broj osobina nekoliko podvrsta medonosne pčele Apis mellifera s ciljem
definisanja vrednosti autohtonih populacija pčela. Eksperiment je obuhvatio 11
evropskih država: Finsku, Dansku, Nemačku, Francusku, Poljsku, Austriju,
Italiju, Hrvatsku, Makedoniju, Bugarsku i Grčku. Rezultati su pokazali nekoliko
stvari. Pre svega, da postoji snažno međudejstvo između genotipa i životne
sredine. S tim u vezi, pokazalo se da nema nijedne podvrste pčela koja bi bila
najbolja u svim životnim sredinama i geografskim regionima koji su zastupljeni
na evropskom kontinentu. Da tako kažem, nijedna genetika ne može optimalno da
se prilagodi na sva ta raznovrsna okruženja kojima obiluje Evropa! Svaka
podvrsta pčela koja je bila obuhvaćena ovim eksperimentom ima neki svoj
ograničeni adaptivni kapacitet i različito reaguje na podsticaje koji dolaze iz
okruženja. Analiziranjem preživljavanja pčelinjih zajednica različitih podvrsta
na istoj teritoriji, i to bez primene bilo kakvih tretmana, utvrđeno je da nije
svejedno da li pčele žive u svom prirodnom domaćem okruženju ili su tu
introdukovane. Domaća podvrsta pčela živi u proseku 90 dana duže od
introdukovane vrste na istoj geografskoj lokaciji, što je značajna razlika i
jasan pokazatelj kako treba postupati u budućnosti. Jednostavno, pčele duže
žive u svojoj prirodnoj životnoj sredini! Da ne bude zabune, selekcija jeste moćna
alatka koja može da pomogne da se dođe do boljih pčelinjih zajednica, ali je
treba sprovoditi na lokalnom i regionalnom nivou i u okviru njene autohtone
populacije. Dakle, definitivno se pokazalo da treba raditi isključivo na
poboljšanju osobina autohtone populacije pčela i da ne treba uvoziti strane
podvrste pčela!
Kako teku pripreme na COLOSS BEE BOOK? Šta je osnovna ideja i cilj ovog projekta?
COLOSS je stavio snažan akcenat na standardizaciju
metodologija istraživanja zapadne medonosne pčele Apis mellifera L. Inspirasana
sličnom Crvenom knjigom (Red book) iz 1968. u kojoj su objedinjene metode za
molekularno istraživanje voćne mušice (Drosophila melanogaster), Knjiga o
pčelama (BEE BOOK) poslužiće kao priručnik za istraživanja zapadne medonosne pčele
u čitavom svetu. Knjigu, koja sadrži 29 poglavlja, potpisuje 160 autora,
vodećih naučnih eksperata, a očekuje se da bude završena krajem ove godine.
Biće publikovana kao specijalno izdanje časopisa Journal of Apicultural
Research u štampanom (ograničen broj primeraka) i elektronskom formatu (biće
dostupna svima na internetu). Ideja je da ova vredna knjiga bude pomoćno
sredstvo naučnicima koji sprovode istraživanja u laboratorijama i u polju, i da
sve informacije budu na jednom mestu putem interneta lako dostupne
istraživačima iz zemalja u razvoju. Pošto će knjiga putem interneta biti
dostupna svima, njen sadržaj moći će vrlo lako i blagovremeno da se ažurira
novim informacijama.
Ja
sam urednik poglavlja ove knjige koje se odnosi na Uzgoj matica i selekcija
(Queen Breeding and selection) gde sam sarađivao sa Sretenom Andonovim
(Makedonija), K. Bienefeldom (Nemačka), Sesilijom Kostom (Italija), Fani
Hatjinom (Grčka), Nikolom Kezićem (Hrvatska), Perom Krigerom (Danska), Marlom
Spivak (SAD), Aleksandrom Uzunovim (Makedonija) i Džerzijem Vajdom (Poljska).
U Evropi egzistira 10 od 26 podvrsta medonosne pčele Apis mellifera L. S druge strane, danas je gotovo celokupna polulacija pčela u Evropi u rukama pčelara. U jednom nedavnom članku u časopisu Journal of Apicultural Research konstatovali ste da je razvoj pčelarske prakse u poslednjih par decenija rezultirao razvojem tehnike koja je dovela do redukovanja vitalnosti i diverziteta pčelinjih zajednica. Šta, po vama, pčelari mogu da učine kako bi se popravila situacija?
U
budućnosti pčelari bi trebali da se fokusiraju na nekoliko stvari. Pre svega,
pčelarsku praksu treba još više prilagoditi biologiji pčela i njihovom životnom
okruženju. Zatim bi trebalo razmisliti o većoj primeni nekih biotehničkih
metoda, kao što je odstranjivanje kompletnog legla tokom leta. Da pojasnim o
čemu se radi. Na vrhuncu razvoja pčelinjih zajednica treba izvaditi sve ramove
sa leglom i na njihovo mesto ubaciti izgrađeno saće ili satne osnove. Treba
ostaviti samo jedan ram “lovac” sa otvorenim leglom koji bi se nakon 8-9 dana
takođe izvadio i bacio. Nakon ovakvog postupka, pčelinje zajednice bi se za oko
dva meseca vratile u normalu, ali sa mnogo manje varoe i sekundarnih infekcija!
Izvađeno leglo može da se iskoristi za dodavanje pomoćnim pčelinjim
zajednicama. Sledeća stvar o kojoj treba povesti više računa jeste broj košnica
na pčelinjaku. Pčelinjaci bi trebali da budu manji, sa ne više od 12-14
košnica. Radi se naprosto o kapacitetu životnog okruženja. Mi imamo previše
košnica na jednom lokalitetu! Mora se održati balans sa kapacitetom okruženja!
Na taj način varoa se manje prenosi iz jedne u drugu zajednicu, a slabija je i
zaraženost nozemom. Dakle, uređenje pčelinjaka treba da bude što bliže divljim
prirodnim uslovima! Na ovome se mora znatno više insistirati u budućnosti! I,
naravno, upotreba hemikalija mora da se svede na minimum.
Šta biste za kraj poručili čitaocima "Pčelarskog žurnala"?
Veoma
sam polaskan vašim interesovanjem za naše aktivnosti i razmenu iskustava i
ideja između naše dve zemlje. Uspeh naših istraživanja na Institutu u Kirhajnu
zavisi od saradnje sa pčelarima praktičarima i njihove povratne reakcije. A ova
saradnja ne bi trebalo da bude ograničena samo na lokalne pčelare, jer naučne
metode i rezultati mogu da se razumeju
samo u jednom širem okviru! Nešto što funkcioniše u Nemačkoj, ne mora da
funkcioniše na isti način u Južnoj Evropi. Jugoistočna Evropa poseduje dugu
pčelarsku tradiciju, ima odličnu klimu za pčelarenje i bogate izvore dobre
pčelinje populacije. Trebali bi što je više moguće da se povežemo na korist
pčelarstva u našim zemljama.
Razgovarao:
Ivan Umeljić
Fotografije: Dr Aleksandar Uzunov
__________________________________________
Ovaj intervju ne bi mogao da bude realizovan bez nesebične pomoći Dr Aleksandra Uzunova (Fakultet za zemjodelski nauki i hrana, Skoplje) i Marije Novaković (Fakultet organizacionih nauka u Beogradu).