SELEKCIJOM DO PČELA TOLERANTNIH NA VAROU

INTERVJU: Dr Ralf Bihler (Ralph Büchler)

Direktor Pčelarskog instituta u Kirhajnu (Nemačka)

Otkada je varoa stigla u naše krajeve, a to se dogodilo u drugoj polovini sedamdesetih godina prošlog veka, fokus našeg istraživačkog rada bio je na razvijanju odgovarajućih metoda za njeno suzbijanje. Početkom devedesetih fokus se pomera ka selekciji pčela toleranih na varou. Trenutno, u saradnji sa pčelarima i Udruženjem uzgajivača matica tolerantnih na varou iz Hesena (Nemačka), sprovodimo istraživanja na više od 2.000 pčelinjih zajednica. Vršimo testiranje higijenskog ponašanja pčela i kontrolišemo prirodno opadanje varoe. I sve to, naravno, bez upotrebe bilo kakvih tretmana protiv varoe!

________________________________________________

Ivan Umeljić: Kako ste počeli da se bavite pčelarstvom?

Ralf Bihler: Mog oca su interesovale pčele, ali ih nije uzgajao. Onda mu je jedan njegov prijatelj poklonio nekoliko košnica. Ja sam tada imao 16 godina. Tako je sve počelo. Kada sam upisao fakultet oformio sam svoj sopstveni pčelinjak i krenuo samostalno da pčelarim, sve do današnjih dana.

Vi ste direktor renomiranog Pčelarskog instituta u Kirhajnu (Nemačka). Možete li da nam kažete nešto više o radu Instituta?

Ukazom pruskog ministra nauke, u okviru tadašnjeg Zoološkog instituta Univerziteta u Marburgu, 1928. godine osnovan je Obrazovno-istraživački centar za pčelarstvo iz koga je nastao Pčelarski institut u Kirhajnu, koji danas deluje pod okriljem Ministarstva poljoprivrede nemačke pokrajine Hesen.

Ja se nalazim na čelu instituta od 1997. godine. Pored mene tu su i dva asistenta, stručni konsultanti za pčelarstvo, pet pčelara, laboratorijski tehničari i nekoliko zaposlenih u administraciji. Institut raspolaže sa oko 300 pčelinjih zajednica i opremljen je najsavremenijom naučnom laboratorijom gde u saradnji sa Univerzitetima u Marburgu i Gisenu organizujemo vežbe za studente na osnovnim i doktorskim studijama.

Oko trideset dana godišnje organizujemo seminare za teorijsku i praktičnu obuku pčelara, pčelarskih stručnjaka i ostalih zainteresovanih grupa ili pojedinaca.

"Pčelarski institut u Kirhajnu raspolaže sa oko 300 košnica i opremljen je najsavremenijom naučnom laboratorijom gde organizujemo vežbe za studente na osnovnim i doktorskim studijama. Redovno se sastajemo sa pčelarima koji nam pomažu oko kreiranja godišnjeg radnog plana Instituta a za koje, trideset dana godišnje, organizujemo i seminare teorijske i praktične obuke."

Kakav je odnos Instituta sa pčelarima i pčelarskim udruženjima, državnim institucijama, pčelarskom industrijom i lokalnom zajednicom?

Kao što sam spomenuo, državna smo institucija i dužni smo da sarađujemo i održavamo kontakte sa svim relevantnim pčelarskim subjektima. Tesnu saradnju imamo sa Nemačkim pčelarskim savezom, krovnom nemačkom pčelarskom organizacijom koja okuplja oko 90 odsto svih pčelara u našoj zemlji. Naravno, u stalnom smo kontaktu sa Hesenskim pčelarskim savezom, regionalnim pčelarskim udruženjem pokrajine Hesen, u kojoj se nalazi grad Kirhajn i naš Institut. Osim toga, redovno organizujemo praktičnu i teorijsku pčelarsku obuku i treninge. Delujemo kao savetodavni servis pčelarima koji nam se u svakom trenutku mogu obratiti pismeno, putem interneta, ili telefonom, za pomoć ili savet. Sarađujemo i sa brojnim drugim organizacijama i kompanijama koje se bave zaštitom životne sredine, promocijom bioenergije, zaštitom bilja i sličnim delatnostima.

Sarađujemo i sa industrijom. Recimo, Dr. Reinhold Siede, sa našeg instituta, angažovan je na istraživačkom projektu koji se bavi uticajem pesticida na pčele, u saradnji i uz finansijsku podršku farmaceutske kuće Bayer. Ali, ono što je bitno, kada je reč o našoj saradnji sa velikim privrednim subjektima, jeste što smo slobodni da sve podatke (ma koliko god bili loši po proizvođača!) koji su nam na raspolaganju publikujemo! Najvažnije je što na taj način štitimo pčelare!

foto: Dr Aleksandar Uzunov

Koji projekti i istraživanja su u fokusu Pčelarskog instituta u Kirhajnu?

Otkada je varoa stigla u naše krajeve, a to se dogodilo u drugoj polovini 70-ih godina prošlog veka, fokus našeg istraživačkog rada bio je na razvijanju odgovarajućih metoda za njeno suzbijanje, s naglaskom na primeni organskih kiselina i biotehničkih metoda. Početkom 90-ih fokus se pomera na selekciju pčela na povećanu toleranciju na varou. Danas su naša istraživanja orijentisana pre svega na integrisanu borbu protiv varoe, kao i na utvrđivanje gornje granice podnošljivog nivoa zaraženosti varoom za pčelinje zajednice. Intenzivno radimo i na uzgoju i selekcionisanju matica i pčelinjih zajednica, programima sparivanja matica i trutova. Posebno bih istakao naše angažovanje na selekcionisanju pčelinjih zajednica tolerantnih na varou u saradnji sa specijalizovanim Udruženjem uzgajivača matica tolerantnih na varou (Arbeitsgemeinschaft Toleranzzucht). Institut u Kirhajnu pruža stručne savete Udruženju, a ja sam član njihovog upravnog odbora. Institut sarađuje sa Udruženjem od njegovog osnivanja i naša istraživanja su isprepletana na više načina.

"Selekcija jeste moćna alatka koja može da pomogne da se dođe do boljih pčelinjih zajednica, ali je treba sprovoditi na lokalnom i regionalnom nivou i u okviru njene autohtone populacije. Dakle, definitivno se pokazalo da treba raditi isključivo na poboljšanju osobina autohtone populacije pčela i da ne treba uvoziti strane podvrste pčela!"

Često se ističe da je veza između vrhunske nauke i pčelara, odnosno praktičnih pčelarskih problema, vrlo labava i da je među njima veoma slaba komunikacija.

To u našem slučaju nije tačno. Intenzivno sarađujemo sa svim relevantim činiocima iz pčelarstva. Redovno se sastajemo sa pčelarima koji nam zajedno sa predstavnicima našeg Ministarstva poljoprivrede pomažu oko kreiranja godišnjeg radnog plana Instituta!

Poznat je i cenjen vaš rad na selekciji pčela rezistentnih na varou. Možete li nešto više da nam kažete o metodama i kriterijumima selekcije?

Moram da naglasim da mi ne vršimo selekciju isključivo na toleranciju pčela na varou. Pre svega, trudimo se da selekcionišemo produktivne pčelinje zajednice sa blagim temperamentom. Tolerancija na varou je dodatna željena osobina pčela za kojom tragamo kroz naše istraživačke programe. Dakle, primarni kriterijumi selekcije su prinosi meda i odbrambeno ponašanje pčelinjih zajednica, a varoa je na trećem mestu!

Trenutno, u saradnji sa pčelarima i Udruženjem uzgajivača matica tolerantnih na varou, sprovodimo istraživanja na oko 2.000 pčelinjih zajednica. Vršimo testiranje higijenskog ponašanja pčela i kontrolišemo prirodno opadanje varoe. Pranjem pčela i upotrebom šećera u prahu utvrđujemo stepen zaraženosti pčelinjih zajednica. I sve to, naravno, bez upotrebe bilo kakvih tretmana protiv varoe.

Jedan od eksperimentalnih pčelinjaka u blizini Kirhajna (Nemačka) na kome se vrši testiranje ponašanja i vitalnosti različitih linija kranjske pčele Apis mellifera carnica. U sredini: dr Ralf Bihler. Desno: dr Aleksandar Uzunov

Da li je koncept selekcije pčelinjih zajednica rezistentnih na varou održiv na duži rok?

Verujem da jeste, mada je potrebno još vremena da bi se došlo do održivog rešenja. Programi selekcije  pčelinjih zajednica rezistentnih na varou  moraju da se nastave, a ono što me posebno raduje je što su naše težnje odlično prepoznate i prihvaćene od strane pčelara. Svesni smo da je ovaj proces naporan i dugotrajan, ali moramo ići dalje i istrajati!

"Pčelari bi u budućnosti trebali da se fokusiraju na nekoliko stvari. Pre svega, pčelarsku praksu treba još više prilagoditi biologiji pčela i njihovom životnom okruženju. Osim toga, trebalo bi razmisliti i o većoj primeni nekih biotehničkih metoda, kao što je odstranjivanje kompletnog legla tokom leta."

Spomenuli ste da se Institut, između ostalog, bavi i selekcionisanjem matica? O kojim se osobinama radi?

Ispituje se tolerancija pčelinjih zajednica na varou. Pored toga, vrši se testiranje vitalnosti pčela. Ispituje se higijensko ponašanja i druge osobine s tim u vezi. Potom se zajednice sa najboljim karakteristikama ostavljaju da prezime da bi se pažljivo analiziralo njihovo ponašanje i izdržljivost tokom ovog najkritičnijeg perioda godine. Sledeći kriterijum selekcije jeste produktivnost pčelinjih zajednica, dakle prinosi meda. Veoma važan kriterijum je i odbrambeno ponašanje pčela koje se ocenjuje na sledeći način. Najmirnije, odnosno najmanje agresivne pčele su one koje su prilepljene “kao krzno” za saće kada se rukuje sa ramom i ovakvo ponašanje ocenjuje se ocenom 4. Ocenom manje označava se ponašanje pčela koje se prilikom rukovanja ramom kreću po saću ali se ne odvajaju od njega. Ocenom 2 označava se ponašanje pčela koje prilikom rukovanja ramom delimično poleću sa saća i grupišu se po uglovima ramova. Najnižu ocenu zaslužuju najagresivnije zajednice u kojima pčele kada se rukuje ramom nervozno napuštaju saće, mile po nastavcima i prave grozdove u košnici i na njenim spoljašnjim delovima.

Dakle, testiraju se vitalnost, prinosi meda, odbrambeno ponašanje pčela i zaraženost varoom u zajednicama u kojima se matica nalazi i na taj način proveravamo njen kvalitet i biramo najbolje jedinke.

Da li se matice selekcionišu i po muškoj i po ženskoj liniji?

Da. Selekcija se vrši na održavanim izolovanim oplodnim stanicama i putem veštačkog osemenjivanja matica. Drugim rečima, bavimo se čistom selekcijom gde nam je poznato genetsko poreklo i po muškoj i po ženskoj liniji!

Nedavno ste u jednom članku izneli podatak da je jedan od uzroka velikih uginuća u SAD taj što samo 500 uzgajivača snabdeva gotovo sve komercijalne pčelare maticama, i da su zbog malog genetskog diverziteta pčelinje zajednice neotporne na bolesti i parazite. Kako po ovom pitanju stvari stoje u Nemačkoj? 

U Nemačkoj je nivo inbridinga  (eng. inbreeding, gajenje životinja putem ukrštanja srodnih jedinki) ispod 3 odsto celokupne populacije. Tesnu saradnju po ovom pitanju ostvarili smo sa nemačkim Pčelarskim institutom Hohen Neuendorf, tako da raspolažemo sa svim relevantnim podacima! Trenutno stanje stvari u Nemačkoj je dijametralno različito od situacije u Sjedinjenim Američkim Državama, tako da za sada ne postoji rizik da se kod nas dogodi nešto slično.

"Naši pčelinjaci trebali bi da budu manji, sa ne više od 12-14 košnica. Radi se naprosto o kapacitetu životnog okruženja. Mi imamo previše košnica na jednom lokalitetu! Mora se održati balans sa kapacitetom okruženja!"

Pre desetak godina pokrenut je opsežan German Bee Monitoring Project kako bi se istražili i utvrdili uzroci gubitaka pčelinjih zajednica na prostoru Nemačke. Možete li da nam kažete do kakvih se rezultata došlo?

Radi se o jednom veoma kompleksnom projektu, koji objedinjuje više raznorodnih istraživanja, pre svega monitoring bolesti, kao i uticaj pesticida, pčelarske prakse, životne sredine i sličnih činilaca na uginuća pčelinjih zajednica! Najvažniji cilj ovog projekta je da se utvrde razlozi uginuća na nasumično odabranim pčelinjacima u privatnom vlasništvu. Dakle, mi ne utičemo na pčelare i ne dajemo im nikakve preporuke, već samo prikupljamo i analiziramo podatke. Ako bi, usled preporuka, pčelari promenili svoju redovnu praksu onda bi to uticalo na rezultate i mi, zbog toga, ne bismo imali verodostojnu sliku stanja stvari na terenu. Prvi rezultati dobijeni na osnovu ogromnog uzorka govore da je uzrok uginuća br. 1 nesumnjivo varoa, podržana sekundarnim virusnim infekcijama. Pored toga, određene posledice proističu iz pčelarske prakse, recimo, starost matice, takođe, može imati značajnog uticaja na uginuća pčelinjih zajednica. Osim toga, utvrđeno je da pesticidi i životna sredina nisu u značajnoj meri uticali na zimska uginuća. Evropska Unija, sada, po ugledu na ovaj naš projekat, planira da sprovede identično istraživanje na nivou čitave Evrope, tako da ćemo u doglednoj budućnosti imati i verodostojnije i uporedive podatke o uginućima na nivou čitave Unije.

Pčelinjak na ostrvu Nordernaj u Nemačkoj koji se koristi za kontrolisanu oplodnju matica tolerantnih na varou. Ralf Bihler (u sredini) sa članovima Udruženja uzgajivača matica tolerantnih na varou (foto: Aleksandar Uzunov)

Vi ste jedan od vodećih naučnika iz IV radne grupe COLOSS-a za diverzitet i vitalnost pčela. Zalažete se za očuvanje autohtonih vrsta pčela. Da li, s tim u vezi, možete da nam kažete nešto o uticaju interakcije genotip-okruženje na vitalnost i ponašanje pčelinjih zajednica? Nedavno je okončan i veliki eksperiment u vezi s tim koji je obuhvatio 621 pčelinju zajednicu na 21 lokaciji u 11 država. Šta nam govore rezultati ovog obimnog istraživanja?

Istraživali smo veći broj osobina nekoliko podvrsta medonosne pčele Apis mellifera s ciljem definisanja vrednosti autohtonih populacija pčela. Eksperiment je obuhvatio 11 evropskih država: Finsku, Dansku, Nemačku, Francusku, Poljsku, Austriju, Italiju, Hrvatsku, Makedoniju, Bugarsku i Grčku. Rezultati su pokazali nekoliko stvari. Pre svega, da postoji snažno međudejstvo između genotipa i životne sredine. S tim u vezi, pokazalo se da nema nijedne podvrste pčela koja bi bila najbolja u svim životnim sredinama i geografskim regionima koji su zastupljeni na evropskom kontinentu. Da tako kažem, nijedna genetika ne može optimalno da se prilagodi na sva ta raznovrsna okruženja kojima obiluje Evropa! Svaka podvrsta pčela koja je bila obuhvaćena ovim eksperimentom ima neki svoj ograničeni adaptivni kapacitet i različito reaguje na podsticaje koji dolaze iz okruženja. Analiziranjem preživljavanja pčelinjih zajednica različitih podvrsta na istoj teritoriji, i to bez primene bilo kakvih tretmana, utvrđeno je da nije svejedno da li pčele žive u svom prirodnom domaćem okruženju ili su tu introdukovane. Domaća podvrsta pčela živi u proseku 90 dana duže od introdukovane vrste na istoj geografskoj lokaciji, što je značajna razlika i jasan pokazatelj kako treba postupati u budućnosti. Jednostavno, pčele duže žive u svojoj prirodnoj životnoj sredini! Da ne bude zabune, selekcija jeste moćna alatka koja može da pomogne da se dođe do boljih pčelinjih zajednica, ali je treba sprovoditi na lokalnom i regionalnom nivou i u okviru njene autohtone populacije. Dakle, definitivno se pokazalo da treba raditi isključivo na poboljšanju osobina autohtone populacije pčela i da ne treba uvoziti strane podvrste pčela! 

Grupni portret IV radne grupe COLLOS-a u sa okupljanja Kirhajnu. Stoje, s leva na desno: Lauri Ruottinen (Finska), Seppo Korpela (Finska), Meral Kence (Turska), Ina Heidinger (Nemačka), Cecilia Costa (Italija), Eyal Maori (Izrael), Jerzy Wilde (Poljska), Nikola Kezić (Hrvatska), Beata Panasiuk (Poljska), Marina Meixner (Nemačka), Bjorn Dahle (Norveška), Olivier Celle (Francuska), Winfried Dyrba (Nemačka), Nebojša Nedić (Srbija), Malgorzata Bienkowska (Poljska). Dole, s leva na desno: Ralph Büchler (Nemačka), saradnik iz Bugarske, Evgeniya Ivanova (Bugarska), Per Kryger (Danska), Plamen Petrov (Bugarska), Fani Hatjina (Grčka), Aleksandar Uzunov (Makedonija), saradnik iz Poljske. U pozadini, grad Marburg.

Kako teku pripreme na COLOSS BEE BOOK? Šta je osnovna ideja i cilj ovog projekta?

COLOSS  je stavio snažan akcenat na standardizaciju metodologija istraživanja zapadne medonosne pčele Apis mellifera L. Inspirasana sličnom Crvenom knjigom (Red book) iz 1968. u kojoj su objedinjene metode za molekularno istraživanje voćne mušice (Drosophila melanogaster), Knjiga o pčelama (BEE BOOK) poslužiće kao priručnik za istraživanja zapadne medonosne pčele u čitavom svetu. Knjigu, koja sadrži 29 poglavlja, potpisuje 160 autora, vodećih naučnih eksperata, a očekuje se da bude završena krajem ove godine. Biće publikovana kao specijalno izdanje časopisa Journal of Apicultural Research u štampanom (ograničen broj primeraka) i elektronskom formatu (biće dostupna svima na internetu). Ideja je da ova vredna knjiga bude pomoćno sredstvo naučnicima koji sprovode istraživanja u laboratorijama i u polju, i da sve informacije budu na jednom mestu putem interneta lako dostupne istraživačima iz zemalja u razvoju. Pošto će knjiga putem interneta biti dostupna svima, njen sadržaj moći će vrlo lako i blagovremeno da se ažurira novim informacijama.

Ja sam urednik poglavlja ove knjige koje se odnosi na Uzgoj matica i selekcija (Queen Breeding and selection) gde sam sarađivao sa Sretenom Andonovim (Makedonija), K. Bienefeldom (Nemačka), Sesilijom Kostom (Italija), Fani Hatjinom (Grčka), Nikolom Kezićem (Hrvatska), Perom Krigerom (Danska), Marlom Spivak (SAD), Aleksandrom Uzunovim (Makedonija) i Džerzijem Vajdom (Poljska).

U Evropi egzistira 10 od 26 podvrsta medonosne pčele Apis mellifera L. S druge strane, danas je gotovo celokupna polulacija pčela u Evropi u rukama pčelara. U jednom nedavnom članku u časopisu Journal of Apicultural Research konstatovali ste da je razvoj pčelarske prakse u poslednjih par decenija rezultirao razvojem tehnike koja je dovela do redukovanja vitalnosti i diverziteta pčelinjih zajednica. Šta, po vama, pčelari mogu da učine kako bi se popravila situacija?

U budućnosti pčelari bi trebali da se fokusiraju na nekoliko stvari. Pre svega, pčelarsku praksu treba još više prilagoditi biologiji pčela i njihovom životnom okruženju. Zatim bi trebalo razmisliti o većoj primeni nekih biotehničkih metoda, kao što je odstranjivanje kompletnog legla tokom leta. Da pojasnim o čemu se radi. Na vrhuncu razvoja pčelinjih zajednica treba izvaditi sve ramove sa leglom i na njihovo mesto ubaciti izgrađeno saće ili satne osnove. Treba ostaviti samo jedan ram “lovac” sa otvorenim leglom koji bi se nakon 8-9 dana takođe izvadio i bacio. Nakon ovakvog postupka, pčelinje zajednice bi se za oko dva meseca vratile u normalu, ali sa mnogo manje varoe i sekundarnih infekcija! Izvađeno leglo može da se iskoristi za dodavanje pomoćnim pčelinjim zajednicama. Sledeća stvar o kojoj treba povesti više računa jeste broj košnica na pčelinjaku. Pčelinjaci bi trebali da budu manji, sa ne više od 12-14 košnica. Radi se naprosto o kapacitetu životnog okruženja. Mi imamo previše košnica na jednom lokalitetu! Mora se održati balans sa kapacitetom okruženja! Na taj način varoa se manje prenosi iz jedne u drugu zajednicu, a slabija je i zaraženost nozemom. Dakle, uređenje pčelinjaka treba da bude što bliže divljim prirodnim uslovima! Na ovome se mora znatno više insistirati u budućnosti! I, naravno, upotreba hemikalija mora da se svede na minimum.

Šta biste za kraj poručili čitaocima "Pčelarskog žurnala"?            

Veoma sam polaskan vašim interesovanjem za naše aktivnosti i razmenu iskustava i ideja između naše dve zemlje. Uspeh naših istraživanja na Institutu u Kirhajnu zavisi od saradnje sa pčelarima praktičarima i njihove povratne reakcije. A ova saradnja ne bi trebalo da bude ograničena samo na lokalne pčelare, jer naučne metode i rezultati  mogu da se razumeju samo u jednom širem okviru! Nešto što funkcioniše u Nemačkoj, ne mora da funkcioniše na isti način u Južnoj Evropi. Jugoistočna Evropa poseduje dugu pčelarsku tradiciju, ima odličnu klimu za pčelarenje i bogate izvore dobre pčelinje populacije. Trebali bi što je više moguće da se povežemo na korist pčelarstva u našim zemljama.

Razgovarao: Ivan Umeljić

Fotografije: Dr Aleksandar Uzunov

__________________________________________

Ovaj intervju ne bi mogao da bude realizovan bez nesebične pomoći Dr Aleksandra Uzunova (Fakultet za zemjodelski nauki i hrana, Skoplje) i Marije Novaković (Fakultet organizacionih nauka u Beogradu).