Najmanje 7 milenijuma
unazad čovek uzgaja medonosne pčele (Apis
mellifera) u veštačkim košnicama. To je dovoljno dugo vremena, neko bi
mogao pomisliti, da kod današnjih pčela dođe do genetskih promena koje bi ih u
značajnoj meri odvojile i učinile različitim od njihovih dalekih divljih
predaka. Neko bi iz sličnih razloga mogao i da tvrdi da poslednjih godina
raširena i još uvek nerazjašnjena uginuća gajenih pčelinjih zajednica na
komercijalnim pčelinjacima imaju delimično veze sa inbridingom, odnosno, sa
slabom genetskom raznovrsnošću pčela proisteklom iz ukrštanja matica i trutova
u bliskom srodstvu. U najnovijem broju časopisa Molecular Ecology (Impact Factor: 5.522), Harpur i saradnici tvrde
da se gajenjem medonosnih pčela ne smanjuje njihova genetska raznovrsnost, već
da se zapravo povećava. Prema autorima istraživanja koje vam predstavljamo
ispada da su pčele sa komercijalnih pčelinjaka u Kanadi genetski raznovrsnije
od svojih predaka iz Evrope. Da li je to tačno? I šta o tome misli poznati
australijski naučnik Bendžamin Oldrojd?
Domaća
ćurka je drugačije stvorenje od njenog divljeg pretka. Mnogo je veća, a i
brzina njenog rasta je ogromna. O tome koliko su se neke domaće životinje
promenile u odnosu na svoje daleke divlje evolutivne pretke govori činjenica da
danas ima domaćih životinja koje čak ne mogu ni da se spare zbog, recimo,
veličine mužjakovih grudi i da, zbog toga, moraju da se veštački osemenjavaju.
Dovoljno je spomenuti i da ogromna većina današnjih pasa nimalo ne podseća na
vukove od kojih vodi evolutivno poreklo. Ovaj model fenotipskih (fenotip je
skup svih osobina jednog organizma koje su nastale zajedničkim delovanjem
genotipa i životne sredine u kojoj se organizam razvija) promena po kome se gajene
biljke i životinje drastično razlikuju od svojih predaka je uobičajen.
Odomaćivanje i uzgajanje često su povezivani sa smanjenjem genetske
raznovrsnosti, zatim sa planskim selekcionisanjem osobina od ekonomskog
značaja, sa smanjenjem veličine mozga, izraženom pripitomljenošću, promenom
veličine tela i prilagođenošću, kao i razvojem specifičnih odgajivačkih
osobina. Mnoge domaće životinje nesposobne su za život u divljini, a neposredni
divlji preci nekih vrsta su u potpunosti izumrli...
S
druge strane, medonosna pčela nikada nije bila na „odgovarajući“ način
odomaćena. Umesto toga, naučili smo „samo da ih uzgajamo“ – mada na perfidne
načine – obezbeđujući im košnice odgovarajuće konstrukcije, prilagođene
oduzimanju njihovog meda i voska i premeštanju na druge lokacije sa boljom
pašom. Prema gotovo svim parametrima, domaće gajene pčele ostale su, ipak, u
najvećoj meri nepromenjene u odnosu na svoje daleke divlje pretke. Sve ovo
donekle je čudno, imajući u vidu da barem 7.000 godina unazad ljudi ekonomišu
sa pčelama u najrazličitijim košnicama, mnogo duže nego što uzgajaju ćurke.
Veštačko osemenjivanje pčela osvojeno je četrdesetih godina prošlog veka.
Razvijena je čitava industrijska grana prodaje matica i rojeva. I pored ovog
„napretka“ i ranih pokušaja izdavanja uverenja o poreklu pčelinjih zajednica,
nije razvijena nikakva posebna tehnika uzgoja koja bi nečije pčele izdvojila od
ostalih pčela. Stoga, umesto da ukažu na „hibrid“ pčele koje uzgajaju, pčelari
opisuju svoje pčele prema podvrsti, ili možda prema uzgajivaču od koga su
kupili rojeve. Ako vam pčelar kaže, „Kupio sam Italijanke“, on ili ona misli na
žutu pčelu čiji preci potiču od podvrste Apis
mellifera ligustica iz Italije, a ako kaže da je kupio „sivke“, radi se o
pčelama podvrste Apis mellifera carnica.
Medonosna pčela (Apis mellifera carnica) (foto: Veroljub Umeljić) |
U
novom broju časopisa Molecular Ecology,
Harper i saradnici istražuju pretke domaćih i gajenih medonosnih pčela i dolaze
do novih fascinantnih dokaza. Neka ranija istraživanja sprovedena na
komercijalnim pčelinjacima ukazivala su da, slično ostalim domaćim životinjama,
pčelinju populaciju karakteriše nizak nivo genetske raznolikosti, a da se ona
smanjila usled odomaćivanja i kontrolisanog uzgajanja. Nizak genetski
diverzitet može imati veoma loše posledice po pčele, jer je genetska raznovrsnost
unutar jedne pčelinje zajednice od presudnog značaja za njeno zdravlje.
Zapravo, neki autori spekulisali su da nedavni gubici pčelinjih zajednica u
Evropi i SAD, kao i pojava CCD-a mogu biti povezani sa siromašnim genetskim
potencijalom pčela.
Harpur
i saradnici polemišu sa ovakvim stanovištem, tvrdeći da se, za razliku od
uzgoja drugih domaćih životinja, gajenjem pčela povećava genetska raznovrsnost
komercijalnih linija pčela. Populacija na komercijalnim pčelinjacima je, tvrdi
se, genetski raznovrsnija jer je, za razliku od domaćih životinja uzgajanih sa
specifičnim selekcionisanim osobinama unutar unapred kontrolisane populacije,
za pčelarstvo karakteristično stalno uvođenje novog genetskog materijala iz
raznovrsnih izvora.
Ogromna
većina pčelinjih zajednica uzgajanih u komercijalne svrhe vodi poreklo iz
Evrope koju su pčele nastanile u davnoj prošlosti posle dve velike seobe pčela
iz prave prapostojbine Afrike. Rezultat ove dve nezavisne migracije bio je
nastanak dve glavne linije medonosnih pčela u Evropi: M i C. Medonosne pčele
Zapadne Evrope (linija M) su (ili su barem bile) tamne, uključujući tu i
podvrstu Apis mellifera mellifera, a
medonosne pčele Istočne Evrope (linija C), koje su promenljivih boja i
ponašanja, prilagođene su različitim klimatskim zonama i klasifikovane u
nekoliko podvrsta, uključujući tu i A. m.
carnica (kranjska siva pčela) i A. m.
ligustica (italijanska žuta pčela). Harpur i saradnici tvrde da je seleća
pčelinja populacija (misli se na seobe košnica koje vrše pčelari) u Kanadi
mešavina većine evropskih podvrsta i da je, posmatrano u celini, komercijalna
populacija genetski raznovrsnija od izvorne evropske populacije od koje je
potekla. Isto važi i za populaciju A.
mellifera na Novom Zelandu, u Australiji, ali i u Africi. Tvrdi se i da je
evropska populacija pčela „usko grlo“ i da ta činjenica ima veze sa dve
spomenute seobe pčela iz Afrike u Evropu do kojih je došlo u davnoj prošlosti.
I ne samo to, pčelarska praksa da se košnice sele na razne lokacije „promešala“
je pčelinju populaciju Evrope i počela je da je homogenizuje.
Harpur
i saradnici dokazuju da nizak genetski diverzitet ne može da bude uzrok
nedavnog neobično visokog nivoa uginuća pripisanog CCD-u. Međutim, poznati
australijski naučnik Bendžamin Oldrojd u svom komentaru na pomenuti članak
postavlja sledeće pitanje: Da li se genetski diverzitet na nivou populacije
može poistovetiti sa diverzitetom na nekom manjem uzorku ili na nivou jedne
pčelinje zajednice? U teoriji, sa pčelinjom populacijom Severne Amerike moglo
bi da bude kao sa populacijom pasa. Ako se posmatra u celini, ona je potpuno
raznovrsna, ali sa (gajenim) podpopulacijama koje su ukrštane u bliskom
srodstvu. Prema Oldrojdu, izvesno je da postoji potencijal da se ovako nešto
dogodi. Veliki komercijalni uzgajivači matica mogu (a često to i čine) da
odgoje hiljade matica za tržište od samo jedne matice majke, čije će se
potomstvo u radijusu od nekoliko kilometara spariti sa odabranom populacijom
trutova. Uobičajeno je, prema tome, da većinu matica na jednom komercijalnom
pčelinjaku čine sestre, kao i da su sve radilice bliže ili dalje rođake.
Međutim, istraživanja Harpura i saradnika pokazala da populaciju pčela
(posmatranu u celini) na komercijalnim pčelinjacima u Kanadi i Francuskoj
odlikuje visok stepen genetskog diverziteta. Čini se, dakle, da genetski
diverzitet verovatno nije doprineo pojavi CCD-a (ako CCD uopšte i postoji – ali
to je neka druga priča! (komentar Bendžamina Oldrojda)).
Ono
što ide u prilog tezi o diverzitetu medonosnih pčela na nivou zajednice, i što
ih razlikuje od ostalih gajenih životinja, jeste njihov izuzetan sistem
oplodnje. Matice se sparuju na krilima, prilično daleko od svojih košnica, sa
oko 12-20 mužjaka iz populacije koja potiče iz svih zajednica u radijusu 3-4
kilometara. Ovo podrazumeva da sve zajednice učestvuju u sparivanju, i one u
divljini, ali i najbliži susedi sa pčelinjaka.
Ovaj
članak nameće pitanje: Da li se proces gajenja medonosnih pčela zaista u potpunosti
razlikuje od uzgoja ostalih domaćih životinja? Gubitak bioraznovrsnosti među nekada
divljim, a sada domaćim životinjama, skorija je pojava i direktna je posledica
nekih modernih reproduktivnih tehnologija i načina uzgoja. Ukoliko pčelari
krenu istim putem kao i ostali odgajivači domaćih životinja, Oldrojd upozorava
da nije daleko dan kada će se nešto slično dogoditi i sa pčelama.
Izvor:
Objavljeno
u „Pčelarskom žurnalu“ br. 17 (oktobar-decembar 2012.)