 |
| Matica afrikanizovanih pčela |
Širenje
afričke rase pčela u Americi je nesumnjivo jedan od najčudnijih bioloških
fenomena našeg vremena. Za samo pola veka, koliko je proteklo od njihovog
introdukovanja u Brazil, afričke pčele izvele su jednu od najspektakularnijh
bioloških invazija zaposedajući munjevitom brzinom ogromna prostranstva Južne i
Severne Amerike. Svuda gde se pojavila, afrička populacija je istisla odomaćene
i neuporedivo brojnije evropske pčele (takođe introdukovane u Južnu Ameriku,
ali u 18. veku), što je proizvelo katastrofalne posledice po pčelarstvo,
poljoprivredu i bezbednost ljudi.
DNEVNIK JEDNE INVAZIJE
Priča
o afrikanizovanim pčelama počinje 1956. godine kada su neke vladine agencije i
privatne pčelarske kompanije iz Brazila pokrenule projekat poboljšanja
produktivnosti evropske rase pčela na komercijalnim pčelinjacima, koji će, kako
se ispostavilo, zauvek promeniti pčelarsku praksu u 17 država na dva
kontinenta, od Sao Paula do juga SAD. Zbog čega su afričke pčele uopšte i
prenete u Brazil?
Evropske
pčele su veoma dugo bile prisutne u Brazilu, ali tamošnji pčelari nisu bili
zadovoljni njihovom produktivnošću. Italijanska, crna ili kranjska pčela koje
poreklo vode iz hladnijeg i sušnijeg evropskog regiona, nikada nisu uspele da
se adaptiraju na vrelu i vlažnu brazilsku klimu, pa je nekim brazilskim
„stručnjacima" palo na pamet da bi možda trebalo okušati sreću sa pčelama
iz, takođe, tropskog regiona – ali sa druge strane Atlantika.
 |
| Levo: afrikanizovana pčela (Apis mellifera scutelata). Desno: evropska žuta "italijanska" pčela (Apis mellifera ligustica) |
Kao
vrsta koja će najbolje da „oplemeni" karakter evropske pčele izabrana je
Apis mellifera adansonii, kasnije preimenovana u Apis mellifera scutelata,
poreklom iz Južne Afrike. Vođa projekta kojeg je angažovala Vlada Brazila,
čuveni genetičar dr Estevan Varvik Ker, otputovao je u Afriku kako bi odabrao
matice iz najvitalnijih pčelinjih zajednica u Angoli, Mozambiku i Južnoafričkoj
Republici, ali nijedna nije preživela promenu sredine.
Ipak,
u narednom pokušaju, jedna matica iz Tanzanije i 46 iz okoline Pretorije uspele
su da prežive introdukovanje u Brazil. Ovih nekoliko matica najčešće se
smatraju jedinim rodonačelnicama celokupne afrikanizovane populacije pčela u
Novom Svetu. Međutim, danas se zna da su afričke pčele pristizale i nekim
ilegalnim kanalima u Južnu Ameriku.
U
svakom slučaju, od samo nekoliko afričkih matica nastala je afrikanizovana
populacija koja će narednih decenija zagospodariti većim delom ovog kontinenta.
Prema 40. izdanju pčelarske enciklopedije ABC & XYC of a Bee Culture iz
1990. godine, u Južnoj i Severnoj Americi je bilo oko četiri miliona
afrikanizovanih pčelinjih zajednica – duplo više od ukupnog broja pčelinjih
zajednica u SAD.
 |
| Filmska industrija najviše je doprinela da afrikanizovane pčele postanu "pčele ubice" |
Razvoj
molekularnih tehnika omogućio je detaljnije istraživanje novonastale populacije
i kako su istraživanja odmicala, postajalo je, međutim, sve jasnije da sa
konceptom produkcije hibridnih rojeva i „genetskog razblaživanja" afričkih
pčela nešto nije u redu. U ovom kontekstu, posebno su bila važna istraživanja
mitohondrijalne DNK (mtDNK), koja se, za razliku od DNK ćelijskog jezgra
(nasleđuje se od majke i oca), nasleđuje isključivo od majke.
Pošto
su pčele-hibridi u tropskom pojasu nastale od evropskih matica i afričkih
trutova njihove ćelije bi trebalo da sadrže mtDNK evropskih pčela. Međutim,
krajem osamdesetih godina 20. veka dr Debora Smit sa Univerziteta u Kanzasu i
dr Glen Hal sa Univerziteta u Floridi otkrili su da je 97 odsto pčelinjih
zajednica uzorkovanih u mnogim oblastima Južne Amerike sadržalo isključivo
afričku mtDNK. Postojalo je samo jedno moguće objašnjenje ovakvog ishoda:
pčelinje zajednice koje su poticale od evropskih matica i afričkih trutova su
jednostavno iščezle
Kako
je ovo moglo da se dogodi? Novonastale hibridne zajednice „bežale" su sa
gajenih pčelinjaka u divljinu gde nisu uspevale da opstanu. Tako je iščezla i
evropska mtDNK, a afričke zajednice sklonije češćem rojenju i velikim migracijama
zauzimale su upražnjenu ekološku nišu. Možda najbolji primer predstavlja
meksičko poluostrvo Jukatan, gde su sredinom osamdesetih godina 20. veka
afričke pčele došle u kontakt sa ogromnom populacijom evropskih pčela. U to
vreme na Jukatanu je prosečan broj košnica (sa evropskim pčelama) po kvadratnom
kilometru bio među najvišim u svetu. Međutim, afričke pčele su za samo 12
godina praktično istisle ogromnu evropsku populaciju, koja je danas prisutna u
samo 20 odsto košnica na Jukatanu.
 |
| Gnezdo afrikanizovanih pčela. Afrikanizovane su neuporedivo mobilnije od evropskih. U stanju su da prevale i po nekoliko stotina kilometara godišnje. |
Iako
je ispitivanje mtDNK otkrilo neke zagonetne detalje o uzrocima iščezavanja
evropskih pčela, slika još nije bila kompletna. Da bi se u potpunosti shvatila
genetska struktura neke populacije, neophodno je bilo uzeti u razmatranje i DNK
ćelijskog jezgra, koja sadrži genetski materijal oba roditelja. Iako je, u
zavisnosti od metodologije istraživanja, bilo nekih odstupanja, svi rezultati
otkrili su jedan ustaljeni model: na afričku populaciju prenosio se relativno
mali broj gena evropskih pčela, koji se vremenom još više smanjivao.
Pokazalo
se zapravo da je današnji afrikanizovani hibrid genetski skoro identičan
afričkom pretku Apis mellifera scutelata. Iznenađujuće je koliko se malo
evropskog genetskog materijala prenelo na afrikanizovanu populaciju, imajući u
vidu zanemarljivo mali broj matica prenetih iz Afrike u Brazil u odnosu na
mnogobrojnost evropske pčelinje populacije, kao i relativno kratak period od
pola veka tokom kojeg traje ukrštanje.
I
pored kontinuiranog ukrštanja sa evropskim pčelama, afrikanizovane pčele
uglavnom su „zadržavale" afrički genom. Uz to, u najvećem delu areala
rasprostiranja u Novom Svetu, one su prema gotovo svim biološkim
karakteristikama ostale potpuno „afričke": prema agresivnosti, načinu
formiranja gnezda, rojenju i velikoj mobilnosti. Njihova sposobnost da zadrže
izvornu afričku prirodu i da genetski istisnu ogromnu populaciju evropskih
pčela jedan je od najčudnijih i najmisterioznijih bioloških fenomena.
_______________________________________________________________
Po čemu se afrikanizovane pčele razlikuju od evropskih pčela?
Medonosna pčela Apis mellifera je nativna vrsta u Starom svetu sa prirodnim arealom rasprostiranja od roga Afrike do severa Rusije. S obzirom na veličinu prostranstva koje zaposeda adaptirala se na raznovrsne klimatske i ekološke uslove i „razvrstala" u 25 različitih podvrsta koje se mogu podeliti na dve velike grupe. Umereni klimatski pojas nastanjuju evropske rase pčela, od kojih su najpoznatije kranjska (Apis m. carnica), italijanska (A. m. ligustica), crna (A. m. mellifera), karpatska (A. m. carpatica) i makedonska (A. m. macedonica). Ono što je u najvećoj meri determinisalo njihovo ponašanje i biologiju jesu duge i hladne evropske zime, pa su one zbog toga sklone sakupljanju i skladištenju velikih zimskih zaliha meda neophodnog za zagrevanje gnezda i ishranu. S druge strane, tropske rase pčela koje nastanjuju Afriku nikada nisu iskusile evropsku zimu. Topla klima dopušta im da izleću tokom čitave godine pa zbog toga ne moraju da formiraju zimske zalihe meda. Klima im, takođe, omogućava da žive u malobrojnijim zajednicama i da izgrađuju manje saća. Zbog veće izloženosti predatorima izuzetno su agresivne pa je kod njih znatno izraženiji instinkt za ubadanjem nego kod evropskih pčela, a iz istog razloga evolucija ih je opremila i znatno višim nivoom reprodukcije; poređenja radi, evropske pčele godišnje proizvedu jedan do tri roja, najčešće krajem proleća ili početkom leta, a afričke tri do dvanaest rojeva u više navrata tokom godine, zahvaljujući blagoj klimi. Biološki, možda najznačajnija razlika između evropskih i afričkih pčela jeste kraći razvojni period afričkih pčela (18,5 dana, dok je evropskim pčelama potreban 21 dan), čime se ubrzava razvoj zajednice i podstiče češće rojenje. Zbog velikih suša pčele na Crnom kontinentu suočene su i sa nestalnošću izvora nektara. Pošto se cvetovi „sele", prateći retke i nepredvidive kiše, pčele su sklone čestim i iznenadnim migracijama, za razliku od evropskih pčela koje preferiraju skladištenje velikih količina meda za periode kada neće biti dostupnog nektara u prirodi.
_______________________________________________________________
Tekst: Ivan Umeljić
