Ukoliko
bismo 4,5 milijarde godina dugu istoriju naše planete posmatrali kao film u
trajanju od 60 minuta, prva medonosna pčela pojavila bi se 80 sekundi pre
kraja, a prvi uspravni primat tek u pretposlednjoj sekundi. Civilizovani čovek bi
toliko brzo promakao ekranom da bi bio gotovo nevidljiv gledaocu. U 53. minutu došlo bi do takozvane kambrijske eksplozije, nakon koje će, pored
jednoćelijskih organizama, u morskim dubinama najednom nastati mnoštvo
beskičmenjaka, i čitave familije novih višećelijskih stvorenja. U međuvremenu, na
kopnu će se pojaviti i prve biljke, a dva minuta kasnije i prve životinje napustiće
vodu. Tada se pojavljuju i prvi kičmenjaci koji će se, izlazeći iz vode,
razmileti kopnenim svetom i od kojih će nastati gmizavci, ribe, ptice i sisari.
U 57. minutu počinje era dinosaurusa, koji će izumreti u pretposlednjem minutu
filma.
 |
| foto: Veroljub Umeljić |
 |
| foto: Veroljub Umeljić |
Mnogo
toga dogodilo se upravo u pretposlednjem minutu filma. Ni manje ni više, nego
eksplozija skrivenosemenica! Tada je iz gotovo neobjašnjivih razloga došlo do
erupcije biljaka cvetnica, ali i insekata kod kojih se razvila sklonost ka
polenu - hrani bogatoj proteinima. Biljke su se mučile sa razmnožavanjem, jer
su ih insekti u to vreme uglavnom proždirali, a oprašivanje vetrom bilo je
prilično neefikasno.
Ipak,
nedugo potom, insekti su počeli da raznose polen do susednih cvetova što je
značilo ne samo da biljke sada mogu da budu ekonomičnije i da proizvode manji
broj zrnaca polena, već da mogu i da ih zaštite laticama cvetova od vetrova i
pustošenja.
Međutim,
stvari se nisu odvijale baš tako glatko. Ponašanje insekata i dalje je bilo
vrlo neefikasno, pošto su posećivali raznovrsne biljke. Zbog toga, najveći deo
raspršenog polena nije odgovarao biljkama na koje su oni sletali pa je, samim
tim, bio nepovratno izgubljen. I konačno, pre nekih 80 miliona godina, neke
vrste osa naprasno su postale vegeterijanci i kao posledica tog događaja
nastale su prve pčele. Po telu su im izrasle dlačice što je značilo da polen
može da se zadrži na njima. Na njihovim zadnjim nogama razvile su se specijalne
korpice, kroz koje se prenosilo negativno naelektrisanje tako da je pozitivno
naelektrisani polen mogao da „doskoči“ na njih dok bi one prolazile cvetom.
Razvile su se i izvanredne antene i složene oči, fino podešene da detektuju boje
i oblike cvetova. Milionima godina biljke su različitim
strategijama obeshrabrivale insekte da ih ovi ne bi pojeli, a sada su želele da
privuku njihovu pažnju. Kako bi to učinile, poslužile su se mirisom, oblikom i,
konačno, nektarom!
 |
| foto: Veroljub Umeljić |
Oko 250 hiljada vrsta biljaka i približno 750 hiljada vrsta
insekata, koliko su biolozi do danas opisali, čini dve trećine svih poznatih organizama
na našoj planeti. Zajednička prevlast ove dve grupe nije uopšte slučajna i
rezultat je koevolucije, procesa prirodne selekcije tokom kojeg su se vrste
prilagodile jedna drugoj izgrađujući bogate ekosisteme. Interakcija između
insekata i biljaka započela je pre više od 100 miliona godina, a intenzivirala
se nekih 40 miliona godina kasnije, u doba kenozoika, kada su cvetnice počele
da prevladavaju među vegetacijom na Zemlji. Biljne vrste – najčešće čitavi
kompleksi vrsta – počele su da „sklapaju partnerstvo“ sa odgovarajućim
insektima. I ne samo sa jednom ili dve vrste insekata, kao što su recimo medonosne
pčele, već i sa mnoštvom drugih. Milioni godina koevolucije „naštimovali“ su
odnose između biljaka i specijalizovanih oprašivača. Oblici i boje cvetova,
njihovi mirisi, pozicija na stabljici, dnevne doze nektara koje izlučuju,
precizno su podešeni da privuku određene vrste insekata. Ovi „specijalisti“,
bilo da se radi o pčelama, bumbarima, mušicama ili nekoj drugoj grupi, genetski
su se prilagodili da odgovore na određene vrste cvetova.
ŠTA ĆE BILJKAMA NEKTAR?
Kako
se povećavala brojnost i raznovrsnost cvetova i ovih novih „osa“, cvetovi su
sve više koristili nektar kao ekstra privlačnu ponudu za odabrane posetioce,
bogatu ugljenim hidratima, vitaminima i amino kiselinama. Za razliku od
proteinima bogatog polena, čija je proizvodnja energetski skup proces za
biljku, nektar je bio jeftiniji izdatak za biljku. Da bi neka biljka privukla „pravog“ oprašivača neophodno je bilo
da na odgovarajući način bude „dizajnirana“, ali i da njen nektar bude
prilagođen njegovim energetskim i nutritivnim potrebama. Stoga i ne čudi što se
od biljke do biljke mogu uočiti velika odstupanja u količini, koncentraciji,
hemijskom sastavu i periodu lučenja nektara. Tako je, recimo, dnevna
proizvodnja nektara neke biljke blisko povezana sa telesnom masom i energetskim
potrebama „ciljanog“ oprašivača, a posebno su zahtevni endotermični (organizmi
koji aktivno proizvode toplotu, među koje spadaju i pčele) oprašivači, ili oni
kod kojih je sam čin sakupljanja energetski skup proces tokom kojeg moraju
neprestano da lete. Energija koju organizmi dobijaju iz nektara mora da bude
veća od one koju su utrošile da bi ga pronašle, konzumirale i otišle do narednog
cveta. Naime, cvetovi treba da proizvedu dovoljno nektara da bi privukli
oprašivače, ali ne toliko da oni zbog sitosti „izgube volju“ da se premeste do
druge biljke. Drugim rečima, treba da ih drže „gladnima, ali lojalnima“. Iz
ugla biljaka, idealni scenario bio bi da oprašivač prenese maksimalnu količinu
polena sa jedne biljke na žig iste vrste, uz minimalni utrošak nektara.
Ograničena količina nektara na jednom cvetu primorava oprašivače da posećuju
veći broj cvetova i, na taj način, pospešuje se raznošenje polena. Biljke prave
i svojevrsnu predselekciju, tako što „ciljanu“ vrstu oprašivača privlače
oglašavajući neke osobine cvetova, kao što su, miris ili boja i oblik latica. Veoma
jasna veza između cvetova i oprašivača može se uočiti kod takozvanih ornitofilnih cvetova (prilagođenih
pticama-oprašivačima), koji su crvene boje, sa velikim izduženim cevčicama, bez
mirisa i bogati nektarom. Sledeća jasno uočljiva osobina cvetova jeste melitofilija (cvetovi koji su se prilagodili
pčelama). Ove cvetove karakteriše jak miris, raznovsne boje (često plava ili
purpurna), kao i umerena količina koncetrovanog nektara.
NEKTARIJE
Nektarije su specijalna tkiva pomoću
kojih se ostvaruju proizvodnja i sekrecija nektara. Sam pojam ne ukazuje na
jednu, uniformnu i pravilno definisanu strukturu. Različiti tipovi nektarija,
raznovrsnog porekla i načina organizacije, mogu se naći na najrazličitijim
mestima na cvetu, ali i na raznim delovima biljaka. Evolutivno poreklo nektara
i nektarija donekle je nejasno, a evo šta o tome kaže Arijen Tanktajan: Originalni oprašivači najverovatnije su bili
insekti iz reda Tvrdokrilaca, a ono što ih je najviše privlačilo bio je polen.
Međutim, potreba cvetova za ekonomičnošću vodila je evolutivnim pravcem u kojem
su oni počeli da proizvode „jeftiniju“alternativnu prehrambenu namirnicu,
nektar. Vremenom, na biljkama su se formirale specijalne strukture za
proizvodnju nektara – nektarije. One su se pojavile nezavisno, u okviru
različitih evolutivnih linija skrivenosemenica, i na najrazličitijim
morfološkim osnovama. Pojavu nektarija biljke su „iskoristile“ kao priliku da
smanje proizvodnju polena samo na količinu koja je dovoljna za prenošenje na
druge cvetove. Dok se ranije mislilo da su nektarije organ koji cvetovima
služi da se oslobode viška tečnosti, danas većina naučnika smatra da je njihova
osnovna funkcija pre svega ekološka, pa tek onda fiziološka, jer mesta na
biljkama na kojima se nektar izlučuje posećuje ogroman broj životinja i tu se
obavlja razmena resursa na obostranu korist.
 |
| Vancvetne nektarije (foto: Veroljub Umeljić) |
Prvu
podelu nektarija izvršio je Kaspari (Caspary) 1848. godine, i to na cvetne (nektarije na cvetovima) i vancvetne (na vegetativnim organima).
Nekoliko godina kasnije Delpino (Delpino) je predložio podelu nektarija prema
funkciji na venčane (povezane sa
procesom oprašivanja) i nevenčane
(nektarije koje nisu povezane sa oprašivanjem). Konačno, 1988. godine Šmid
(Schmid) je podelio nektarije na
reproduktivne (koje se nalaze na bilo kojoj reproduktivnoj strukturi biljke) i
ne-reproduktivne (koje se nalaze isključivo na vegetativnim organima). Ipak, u
najnovijim radovima iz botanike još uvek se kao standard koristi tradicionalna
podela na cvetne i vancvetne nektarije. Oko razloga
postojanja cvetnih nektarija nema nekih velikih nedoumica, jer se nalaze na
reproduktivnom delu biljaka. Međutim, kada su u pitanju vancvetne nektarije
postoji nekoliko škola mišljenja. Prema prvoj, jedan od efikasnijih načina da
se neželjeni posetioci (recimo mravi, koji su suviše sićušni da ne mogu da
obave oprašivanje) odvrate od cvetova jeste da se pomoću vancvetnih nektarija
privuku na druge delove biljke. Prema drugoj, šire prihvaćenoj zaštitničkoj hipotezi, vancvetni nektar
predstavlja „nagradu“ za mrave, ali i za ose, koji zapravo „štite“ biljke od
biljoždera raznih vrsta. Zanimljivo je da vancvetne nektarije znatno duže
izlučuju nektar od cvetnih nektarija. Kod nekih vrsta biljaka, usled stresa
izazvanog uništavanjem listova od strane biljoždera dolazi do povećane
sekrecije, kada se, privučeni vancvetnim nektarom, pojavljuju mravi i ose.
ŠTA UTIČE NA SASTAV I KOLIČINU IZLUČENOG NEKTARA?
(1)
Među naučnicima je široko prihvaćeno stanovište da je dinamika proizvođenja
nektara koevoluirala sa zahtevima
oprašivača biljaka. Tako, recimo, cvetovi koji se najčešće posećuju preko
dana, upravo tada proizvode i izlažu svoj nektar. Dok cvetovi koje posećuju
noćni oprašivači nektar izlučuju u sitne sate. Kada je u pitanju količina
proizvedenog nektara po cvetu, brojna istraživanja pokazala su da cvetovi koje
oprašuju životinje sa velikim energetskim prohtevima, kao što su slepi miševi
ili ptice, proizvode značajno više nektara nego cvetovi koje oprašuju životinje
skromnijih energetskih potreba u koje spadaju pčele, leptiri ili mušice.
 |
| foto: Veroljub Umeljić |
(2)
U najvećem broju slučajeva cvetovi započinju lučenje nektara pre nego što
oprašivači startuju sa sakupljačkim aktivnostima, a ponekad čak i pre otvaranja
cvetova. Neke biljke najviše nektara proizvedu još dok je cvet u stadijumu
pupoljka. Biljke koje nektar izlučuju sporije najčešće ranije započinju
sekreciju, ali nektar izvesno vreme ostaje skriven i nedostupan posetiocima,
dok one brže, kasnije započinju sekreciju izlažući nektar oprašivačima u
realnom vremenu.
(3)
Sekrecija nektara može trajati tokom čitavog života jednog cveta, sve do
starenja i uvenuća. Za neke vrste
karakteristično je da se lučenje prekida i obnavlja više puta naizmenično.
Prekidi lučenja nektara događaju se iz dva razloga: kada se dostigne maksimum
ili u periodu neaktivnosti oprašivača. Mada, do privremenog prekida lučenja
nektara može doći u i periodu između dve seksualne faze dvopolnih biljaka:
nektar se proizvodi u vreme cvetanja i muških i ženskih cvetova, ali ne i u
„neutralnoj“ međufazi. Neke biljke ne proizvode nove zalihe nektara nakon što
ih je oprašivač ispraznio jer nije neophodno preneti više polena na žig tučka.
S druge strane, ima biljaka koje, nakon što je oprašivač ispraznio ponuđenu
„porciju“, ponovo izlučuju nektar – čak i u više navrata – jer je neophodno
više poseta oprašivača da bi se polen efikasno preneo na žig tučka. Neke od najpoznatijih medonosnih biljaka
nekoliko puta iznova obnavljaju sekreciju nektara: uljana repica (Brassica napus L.), lucerka (Medicago sativa L.) eukaliptus (Eucaliptus sp.), bela detelina (Trifolium repens L.).
 |
| Različiti sastojci nektara i njihova funkcija |
(4)
Temperatura se, takođe, veoma često
navodi kao promenljivi faktor iz životnog okruženja koji utiče na intenzitet
sekrecije nektara. Temperatura utiče na stepen fotosinteze doprinoseći tako,
direktno ili indirektno, proizvođenju nektara. Kod većine vrsta, sekrecija se
usporava ili prekida na nižim temperaturama, mada ima i vrsta kod kojih dolazi
do obrnutog procesa – smanjenja sekrecije sa porastom temperature (ovo je
slučaj kod bele deteline Trifolium repens
L.). Raspon temperatura optimalnih za sekreciju nektara poznat je kod samo
nekoliko vrsta.
(5)
Osim temperature, i vlažnost se
često navodi kao glavni faktor za regulaciju nivoa sekrecije nektara.
(6)
I povišeni nivo CO2 značajno
stimuliše sekreciju nektara, mada ne kod svih vrsta. Nedavno je utvrđeno da
povišeni nivo CO2 i pojačana UV-B
radijacija ne utiču u podjednakoj meri na nivo izlučivanja nektara kod svih
biljaka.
(7)
Sastav zemljišta može uticati na
sastav i produkciju nektara.
(8)
Da li svi cvetovi na jednoj biljci izlučuju podjednaku količinu nektara istog
hemijskog sastava? Kod nekih vrsta je dokazano da cvetovi pozicionirani na višim delovima biljke sadrže tri puta više
nektara od nižih cvetova.
(9)
Za određene vrste (A. castanea)
karakteristično je da cvetovi izloženi
suncu izlučuju manju količinu nektara jače koncentracije, a da oni koji se
nalaze u senci izlučuju više, doduše razređenijeg, nektara.
(10)
Stariji cvetovi, generalno, sadrže
manju količinu nektara. U zavisnosti od vrste, stariji cvetovi imaju manje ili
više koncentrovani nektar nego mlađi cvetovi.
(11)
Dvopolne biljke izlučuju nektar u
dva navrata: u vreme potpunog razvoja muških i ženskih delova cveta. Opet, u
zavisnosti od vrste do vrste, neke biljke više nektara izlučuju u muškoj, a
neke u ženskoj fazi cvetanja.
(12)
Posete oprašivača. Ovaj činilac
izaziva promene u sekreciji nektara. Kod nekih vrsta je primećeno da već
oprašeni cvetovi slabije izlučuju nektar od onih (još uvek) neoprašenih.
(13)
Period cvetanja. Kod vrsta koje
cvetaju tokom dužeg perioda, kao odgovor na promene u spoljašnjoj sredini, može
doći do značajnijeg odstupanja u koncentrovanosti i količini izlučenog nektara
između ranijih i kasnijih cvetova.
KO SE SVE HRANI NEKTAROM?
Insekti
i skrivenosemenice predstavljaju glavne igrače globalnog biodiverziteta,
povezane na dva načina: biljožderstvom i oprašivanjem. Procenjuje se da je u
oprašivanje uključeno oko 250.000 skrivenosemenica i približno sličan broj
životinjskih vrsta, od kojih većinu čine insekti. Većina oprašivača uključena
je u tri od četiri najveća reda insekata: Dvokrilce (Diptera), Leptire (Lepidoptera)
i Opnokrilce (Himenoptera).
TVRDOKRILCI (Coleoptera): Evolutivno posmatrano, insekti iz ovog reda najstariji
su oprašivači i skloni su netaktičnom i destruktivnom ponašanju prema
cvetovima, koje posećuju iz više razloga: da bi se nahranili nektarom, polenom
i tkivom cvetova, ili sklonili tu na neodređeno vreme, ili da bi na tom mestu
obavili sparivanje.
DVOKRILCI (Diptera): Insekti iz ovog roda pojavili su se mnogo pre biljaka
cvetnica. Komarci su najpoznatiji
konzumenti nektara. Mužjaci se hrane isključivo nektarom, dok se ženke hrane i
krvlju. Osim njih tu su i voćne mušice
(Tephritidae) koje pored nektara
konzumiraju medljiku i sokove oštećenih plodova voća. Treba spomenuti i mušice veoma slične
pčelama
koje poseduju duge jezike koje ne mogu da uvuku (Syrphidae i Bombyliidae).
LEPTIRI (Lepidoptera): Leptiri su
opremljeni izduženim jezicima, pa zbog toga uglavnom posećuju cvetove sa uskim
izduženim čašicama. Moljci, koji su
više miliona godina stariji od leptira (i bolji su oprašivači) posećuju cvetove
uzdašnije nektarom.
OPNOKRILCI (Hymenoptera): Mnoge vrste osa
svoje leglo hrane materijama životinjskog porekla, međutim neke vrste se hrane
nektarom, medljikom i voćnim sokovima. Ose posećuju cvetove sa izloženim
nektarom, ali i i vancvetne nektarije obezbeđujući (prema nekim teorijama) biljkama zaštitu od biljoždera. Najveću
sklonost ka konzumiranju nektara pokazuju veće ose iz familija Pompilidae, Vespidae i Sphecidae,
koje pritom imaju i važnu ulogu u oprašivanju. Solitarne polenske ose (Masarinae)
slične su pčelama po tome što svoje leglo hrane polenom i nektarom.
Pčele, dominantni oprašivači u
mnogim ekosistemima, veoma su efikasne zbog činjenice da sakupljaju polen i
nektar kako bi nahranile potomstvo. Za većinu drugih posetilaca cvetova,
sakupljanje polena je usputna radnja. Socijalnim pčelama (koje predstavljaju
manjinu među pčelama) neophodna je dodatna nektarska energija kako bi zagrejale
gnezdo i ubrzale razvoj legla. Endotermija (aktivno proizvođenje toplote) kod
pčela dovodi do povećanih energetskih zahteva i do intenziviranja sakupljanja
nektara, zbog čega su one vrlo važni oprašivači u umerenim i hladnim klimatskim
zonama. Veoma efikasani načini komunikacije, obučavanja i regrutovanja,
omogućavaju medonosnim (Apis) i
bežaočnim pčelama (Melipone) da veoma
brzo iskoriste dobre izvore nektara, kao i da akumuliraju viškove koje su
sakupile. Pčelinje zajednice se „fokusiraju“ na najbolje izvore nektara u
velikoj zoni, „obrađujući“ pritom nekoliko parcela istovremeno, uz konstantno
regulisanje broja sakupljačica na svakoj parceli.
Socijalne
pčele su glavni oprašivači u evropskim i severnoameričkim ekosistemima, dok ih
nešto manje ima na južnoj hemisferi. Medonosne pčele žive u dugovečnim
zajednicama koje iziskuju sukcesivne cvetove tokom godine, što za konačnu
posledicu ima generalizaciju među
pčelama. Iako medonosne pčele nektar sakupljaju sa različitih vrsta biljaka, na
individualnom nivou ih odlikuje cvetna
konstantnost. Naime, pčela koja počne da sakuplja nektar sa jedne vrste najčešće
neće tokom istog dana posećivati cvetove neke druge vrste.
Pčele
ližu nektar svojim jezicima. Dužina jezika veoma je važna, jer određuje
maksimalnu dubinu cveta iz kojeg se pčela može hraniti, količinu koja može biti
uneta u organizam, i brzinu konzumiranja nektara. U zavisnosti od dužine
jezika, pčele se obično dele na dve velike kategorije, prema tome da li
eksploatišu plitke ili duboke cvetove. Osim toga ne preferiraju sve vrste pčela
nektar iste koncentracije šećera. Za bumbare (Bombus), optimalna koncentracija iznosi 55-60%, a za bežaočne pčele
(Melipona) oko 60%. Iako medonosnim pčelama
(Apis) najviše odgovara nektar
koncentracije šećera 30-50%, one u praksi konzumiraju i ređe i koncentrovanije
nektare. Poznati naučnik,Tomas Sili, utvrdio je da su pčele tokom pet dana u
košnicu unosile nektar koncetracije u rasponu od 15% do 65%. Medonosne pčele su
veoma osetljive na razlike u koncentraciji nektara. Sili je zabeležio da pčele
izvode 30% manje plesova usled smanjenja koncentracije nektara za samo 4%. U
jednom od svojih čuvenih istraživanja iz 1948. godine, čuveni nemački zoolog
Martin Lindauer pokazao je da se donji prag koncentracije šećera u nektaru koji
podstiče pčele da izvode plesove plesove menja tokom godine, u rasponu od 55%,
tokom najintenzivnijeg unosa nektara u proleće, pa sve do samo 3,5%, sredinom
leta, kada nektara jedva da ima u prirodi i kada je takmičenje oko cvetnih
resursa žestoko (period godine kada načešće dolazi do grabeži). Slično
ponašanje odlikuje i ljude, koji u izobilju postaju zahtevniji ne vrednuju
dovoljno bilo stvari ili zadovoljstva, dok se u oskudici ponašaju znatno
skromnije i zadovoljavaju manjim stvarima.
Telesna
temperatura medonosnih pčela menja se u skladu sa tim koliko je neka biljka
izdašna nektarom. Pčele na maslačku su za 10 stepeni toplije od od onih koje
posećuju suncokret. Osim toga na njihovu telesnu temperaturu utiče i broj
ćelija sa leglom koje treba nahraniti kao i udaljenost do cveta – izvora hrane.
Pokazano je da telesna temperatura plesačica raste srazmerno kvalitetu dostupne
hrane i broju ćelija sa leglom, a da opada sa većom udaljenošću izvora hrane od
košnice, kao i sa povećanom količinom uskladištenog meda. Kada je neophodno
rashladiti košnicu, pčele će takođe sakupljati vodu ili nektar slabije
koncentracije. Mnoge vrste solitarnih pčela koje žive u pustinjama vodom se
snabdevaju isključivo iz nektara. Jedna takva vrsta koja nastanjuje Izrael čak
„izbegava“ cvetove koji izlučuju nektar sa visokom koncentracijom šećera.
Zanimljivo je da južnoafrički pčelari, iz istih razloga, tokom zime
tradicionalno sele svoje na pašu biljke Aloe
greatheadii koja daje puno polena i izlučuje velike količine nektara niske
koncentracije šećera (oko 20%). Bez obzira na koncentraciju u cvetovima, pčele
moraju same naknadno da „koncentruju“ nektar do 82% da bi njime mogle da
nahrane larve.
Pored
osa i pčela, i mravi (takođe iz reda
opnokrilaca) konzumiraju nektar. Tečni ugljeni hidrati predstavljaju osnovu njihove
ishrane, a osim vancvetnog nektara hrane se i medljikom i sekretima gusenica. Mravi
su slabi oprašivači zbog nekoliko razloga: ne mogu da lete, suviše su sitni,
često se međusobno čiste, proizvode antibiotske sekrete. Zbog toga, biljke se
„trude“ da ih odvrate od cvetova i cvetnog nektara. Jedan od načina je da se
pomoću vancvetnih nektarija privuku ka drugim delovima biljke. Neke biljke kroz
vancvetne nektarije izlučuju znatne količine nektara da bi mrave odvratile od
cvetova, a obezbedile pristup poželjnim posetiocima, pčelama, koje mogu
efikasno da obave oprašivanje. U nekim slučajevima, vancvetni nektar
predstavlja „nagradu“ mravima jer „štite“ biljke od biljoždera.
KIČMENJACI: Ne samo insekti, već i
mnogi kičmenjaci takođe konzumiraju nektar: ptice, slepi miševi, gmizavci, lemuri i babuni. Za razliku od
socijalnih pčela koje uglavnom nastanjuju severnu zemljinu hemisferu, većina
kičmenjaka konzumenata nektara nastanjuje južne delove naše planete. Većina
guštera koji se hrane nektarom nastanjuje ostrva Novi Zeland i Mauricijus, kao
i mala ostrva u Indijskom okeanu. Ovi gmizavci
obavljaju oprašivanje mnogih ostrvskih biljaka, a pretpostavlja se da je do
toga došlo jer mnoga ostrva oskudevaju sa insektima. Biljke su iziskivale
oprašivače, a gušteri hranu, pa je došlo do ove neobične simbioze. Cvetovi koje
posećuju gmizavci moraju da budu veliki i stabilni kako bi podneli telesnu masu
svojih oprašivača. Obično su veoma jakog mirisa zbog toga što je ovo čulo jako
dobro razvijeno kod gmizavaca.
Slepi miševi koji konzumiraju nektar
naseljavaju tropske i suptropske regione. Najbolje prilagođeni sakupljači
nektara su mali slepi miševi sa dugim jezicima koji, slično kolibrijima, moraju
neprekidno mahati krilima dok isisavaju sladak sok iz cvetova. Oni su vrlo
mobilni oprašivači, a neke vrste se čak i sele sa jedne na drugu lokaciju u
potrazi za cvetnim resursima - jedna meksička vrsta Leptonycteris curasoae migrira od juga prema severu da bi ispratila
cvetanje kaktusa, a zatim se ponovo vraća na jug da bi se hranila jednom od
najizdašnijih nektarskih biljaka na svetu – agavom.
Ptice nektarice prisutne su uglavnom u
tropskim i subtropskim regionima, gde sezona cvetanja traje dovoljno dugo da
biljke mogu da im obezbede nektar tokom čitave godine. Procenjuje se da oko 10%
svih vrsta ptica u manjoj ili većoj meri konzumira nektar u nekom životnom stadijumu.
Ukoliko je malo nektara u okruženju ptice mogu da konzumiraju i medljiku.
Posećuju najčešće velike i upadljive cvetove čiji je nektar razređeniji od
nektara entomofilnih biljaka (koje oprašuju insekti). Nelson i Fleming
izračunali su da prosečna koncentracija šećera u nektaru kojeg ptice
konzumiraju iznosi 25%. Ovaj podatak je dobijen na osnovu analize 255 vrsta
biljaka koje posećuju kolibriji, što je znatno niže od prosečne koncentracije
nektara kod 156 vrsta biljaka koje posećuju pčele, koja iznosi 30-50%.
Primećeno
je i da se mnogi ne-leteći sisari hrane nektarom, između ostalih, torbari, glodari i primati. Kod
primata, nektar je prva pomoć u periodima oskudice hrane, ali i odličan
osveživač kada nema vode. Tako je vrlo razblaženi nektar (koncentracije 10%
šećera) kojeg luče neke tropske biljke vrlo poželjni napitak među babunima u
periodima suvih i toplih afričkih zima. U jednom naučnom radu (Carthew &
Golding, 1997) navodi se da je poznato barem 59 vrsta sisara ne-letača koji posećuju cvetove u potrazi za
nektarom ili polenom. Torbar medeni oposum (Taripes
rostrtus), teži svega 9 grama i jedinstven je po tome što je jedini kopneni
sisar koji se hrani isključivo nektarom i polenom. Dnevne potrebe za hranom
ovog minijaturnog stvora iznose 7 grama nektara i 1 gram polena.
PREFRIGANE ORHIDEJE: KAKO PRIVUĆI OPRAŠIVAČE BEZ NEKTARA?
U
potrazi za odgovorom na pitanje, kako da rašire svoje gene po okolini kada su
ukorenjene na jednom jedinom mestu, biljke su razvile veoma raznovrsne
strategije. I dok se polen mnogobrojih biljnih vrsta raznosi putem vetra, na
jedan veoma skup i neracionalan način, neke biljke su se „dosetile“ da počnu da
izlučuju nektar i tako privuku pčele, bumare, ose i najrazličitije moguće
insekte kako bi im pomogli u transportovanju polena sa biljke na biljku. Ipak,
vrhunac evolucije u živom svetu, možda predstavlja 6.000 vrsta orhideja, koje
su najrazličitijim asortimanom „prevara“, uključujuću nagoveštaj seksa ili
prisustvo nepostojeće hrane, uspele da privuku oprašivače, ne nudeći im za tu
uslugu konvencionalnu energetsku nagradu u vidu nektara.
 |
| Orhideja |
Familija
Orhideja koja obuhvata više od 20.000 vrsta jedna je od najvećih u biljnom
carstvu (nabliži „rival“ je familija Asteraceae
sa oko 23.000 vrsta). Poznata je po velikoj raznovsnosti cvetova i veoma
„lukavim“ strategijama za privlačenje oprašivača. Veliko interesovanje za
oprašivanja orhideja datira još iz vremena Čarlsa Darvina, koji je ovoj temi
čak i posvetio jednu svoju knjigu. Svakako najfascinantniji aspekt biologije
oprašivanja orhideja jeste takozvana „obmana“ koju je još 1793. godine otkrio
Sprengel. Utvrđeno je da mnoge orhideje
uspešno privlače oprašivače iako nikada ne izlučuju nektar. Naime, one ih
najčešće obmanjuju na dva načina: imitirajući „nagradu“ u vidu hrane ili
podražavanjem seksualnih signala (feromoni privlačenja i sl.). Imitiranje
prisustva hrane razvijeno je u različitim grupama skrivenosemenica, ali je
najčešće ograničeno na samo nekoliko vrsta po familiji. Međutim, procenjuje se da čak jedna trećina vrsta iz
familije orhideja pomoću raznih signala imitira prisustvo hrane, a da dodatnih
400 vrsta, podražava seksualne signale koje insekti emituju u vreme sparivanja.
Da
ne bismo bili nepravedni prema ovoj velikoj familiji biljaka treba istaći da
približno dve trećine orhideja nagrađuje svoje oprašivače onako kako to i
dolikuje, nektarom – slatkim energentom bogatim ugljenim hidratima. Ipak,
ostalih nekoliko hiljada vrsta, čvrsto “rešenih” da prođu što jeftinije,
“odlučilo” je još tokom svoje rane evolucije da se posluži lukavstvima, nalik
onim opisanim u brojnim basnama, i da tako uštedi na energetskim izdacima za
nektar. Neke orhideje “imitiraju” izgled cvetova koji proizvode nektar, dok
druge – recimo, one iz roda Dracula – privlače mušice tako što izlučuju miris
buđi i trulog mesa. Treće vam obećavaju sklonište, jer oblik njihovih cvetova
podseća na stanište insekata ili ćelije za polaganje larvi. Četvrte…
Tekst: Ivan Umeljić