O PRONALASKU KOŠNICE SA POKRETNIM SAĆEM

Lorens Langstrot 
Danas je potrebno ne malo poverenja da bi se prihvatila nova patentirana košnica, i nov način rada; ali uveren da je došla nova era u pčelarstvu, molim Pčelare da prostudiraju ovaj Priručnik, verujući da će ih ubediti da postoji bolji način od bilo kog sa kojim su do sada bili upoznati. Tu će pronaći jasno objašnjenje mnogih do sada nepoznatih stvari u vezi bilologije medonosne pčele, kao i veoma korisne informacije koje nikada ranije nisu saopštene javnosti. Prošlo je više od dvadeset godina od kada sam se posvetio uzgajanju pčela. Zbog zdravstvenog stanja poslednjih godina bio sam prinuđen da više boravim na otvorenom, pa sam veliki deo svog vremena posvetio pažljivom istraživanju njihovih navika, baš kao i brojnim pažljivo izvedenim eksperimentima vezanim za konstrukciju košnice i rad sa njom.

Još na početku mojih pčelarskih istraživanja, napravio sam košnicu prema planu proslavljenog Ibera; i potvrđujući neka od njegovih najvrednijih otkrića postao sam ubeđen da su predrasude koje postoje prema njemu sasvim neutemeljene. Verujući da su njegova otkrića postavila osnovu za profitabilniji sistem pčelarenja, počeo sam da eksperimentišem sa košnicama različite konstrukcije. Iako su rezultati ovih istraživanja bili daleko ispod mojih očekivanja, u nekim od tih košnica sada se nalaze živahna društva stara četrnaest godina, koja su bez prihrane izdržala neke od najgorih zima ikad zapamćenih za pčele. Iako uveren da moju košnicu odlikuju vredne osobine, još uvek sam se osećao nemoćnim da razrešim složene probleme kojima je pčelarstvo podložno. Bio sam ubeđen da nijedna košnica ne može da ih reši, ukoliko ne omogućava potpunu kontrolu nad saćem, tako da bilo koji sat ili svi satovi mogu biti sa zadovoljstvom premešteni. Iberova košnica me je zadovoljavala, jer su satovi, u određenoj meri, mogli da se premeštaju bez uznemiravanja pčela. Bez znanja o ovim činjenicama, o košnici koja dopušta premeštanje saća mogao sam da mislim kao previše opasnoj za praktičnu upotrebu. Kao prvo, koristio sam pokretne daščice ili letvice okačene na ivice prednje i zadnje strane košnice. Pčele su započinjale saće na ovim letvicama da bi ga onda lepile za zidove košnice. Sečenjem na mestima gde je bilo zalepljeno (za zidove), saće je moglo da se premesti sa pripadajućom letvicom. Nije bilo ničeg novog u korišćenju takvih letvica – izum je verovatno bio star nekoliko vekova – i glavna novost u vezi moje košnice bila je lakoća s kojom su one mogle da se premeste bez uznemiravanja pčela, i njihova kombinacija sa mojim unapređenim načinom dobijanja viška meda. Sa košnicama ove konstrukcije, eksperimentisao sam više nego ikad, i ubrzo došao do veoma važnih rezultata. Mogao sam u potpunosti da se rešim prirodnog rojenja, a opet i da umnožim društva sa većom brzinom i izvesnošću nego što sam to mogao uobičajenim metodama. Sva slaba društva mogla bi biti jaka, a onima koje su izgubila svoju maticu može se dodati druga. Ukoliko bih posumnjao da nešto nije redu sa nekom košnicom, mogao bih brzo da ustanovim njeno pravo stanje i primenim odgovarajuće mere. Ukratko, bio sam zadovoljan što se pčelarstvo može učiniti veoma profitabilnim. Međutim, nedostajala je još jedna stvar. Sečenje saća na mestima gde je spojeno sa zidovima košnice, oduzimalo je suviše vremena i meni i pčelama. To me je navelo da smislim takav metod gde bi saće bilo pričvršćeno sa POKRETNIM RAMOVIMA, okačenim u košnicu tako da ne dodiruju ni vrh, ni dno, ni zidove košnice. Na ovaj način saće bi se vadilo sa zadovoljstvom, bez sečenja, a i brže bi se premeštalo u drugu košnicu. Nakon obimnog eksperimentisanja sa košnicama takve konstrukcije, našao sam da one potpuno odgovaraju mojim zamišljenim ciljevima. U leto 1851. ustanovio sam da se može udesiti da pčele rade u staklenim košnicama, izložene punoj dnevnoj svetlosti. Ovo otkriće pružilo mi je zadovoljstvo da upoznam Dr Berga, tada pastora Reformisane nemačke crkve u Filadelfiji. Od njega sam prvi put čuo da je pruski sveštenik po imenu Đerzon privukao pažnju krunisanih glava svojim otkrićima vezanim za pčele. Pre nego što mi je saopštio pojedinosti o ovim otkrićima, objasnio sam Dr Bergu detalje mog sistema i pokazao svoju košnicu. On je bio zapanjen zbog velike sličnosti naših metoda, a da pritom niko od nas dvojice nije bio upoznat sa radom onog drugog. On je našao da se naše košnice razlikuju u nekoliko veoma važnih aspekata. U Đerzonovoj košnici satovi nisu pričvršćeni za pokretne ramove već za letvice, i ne mogu se premestiti bez sečenja saća. U mojoj košnici, svaki sat može se izvaditi bez pomeranja ostalih; dok je u Đerzonovoj košnici često nužno isecati i pomerati saće kako bi se došlo do nekog određenog sata. Tako, recimo, ako je potrebno premestiti deseti ram od kraja, neophodno je prethodno izvaditi devet ramova. Nemačka košnica nije opremljena dodacima za med u obliku koji se najviše prodaje u našim trgovinama. Pa ipak, bez obzira na ove nedostatke, postigla je veliki uspeh u Nemačkoj i dala nov impuls pčelarenju.

Preveo: Ivan Umeljić

Odlomak iz knjige Lorenca Langstrota, Praktična rasprava o košnici i pčeli (Practical Treatise on the Hive and Honey Bee, 1852.)

Lorenc Lorejn LANGSTROT (Lorenzo Lorraine Langstroth, 1810-1895), američki pčelar i sveštenik. Rođen je u Filadelfiji 25.12.1810. godine. Obrazovanje je stekao na Univerzitetu Jejl (SAD). Proučavajući Iberovu knjigu Zapažanja o pčelama, pa je ohrabren činjenicom da prilikom pomeranja satova u Iberovoj košnici pčele ne reaguju burno počeo da razmišlja o konstrukciji košnice koja bi bila najpodesnija za pčelarenje, i uspeo je u tome. Prvi je konstruisao košnicu nastavljaču sa pokretnim ramovima. Međutim, ono što ga je proslavilo jeste otkriće pčelinjeg prostora. Zbog ogromnog doprinosa razvo ju pčelarstva smatra se „ocem” racionalnog pčelarstva. Godine 1853. objavio je knjigu Praktična rasprava o košnici i medonosnoj pčeli (A Practical Treatise on the Hive and Honey Bee), koja je doživela 32 izdanja.

LANGSTROTOVA KOŠNICA

Američki pčelar Langstrot prvi je konstruisao i 5.10.1852. godine patentirao košnicu nastavljaču sa pokretnim ramovima, koji se vade vertikalno, na gore. Košnica se otvara odozgo, ima pokretnu podnjaču i poklopnu dasku i omogućeno je neograničeno povećanje njene zapremine po visini. Pronalazak je patentiran pod nazivom „pokretni ram“. U njegovoj košnici, u žljebovima na prednjoj i zadnjoj strani, visi po 10 ramova na produžecima satonoša. Dimenzije ramova su: dužina 17” i 5/8, visina 9” i 1/8 (44,76x23,18 cm). Ramovi nigde ne dodiruju košnicu osim na mestima kačenja. Svuda između i oko okvira su rastojanja koja pčele neće lepiti ni propolisom niti u njima graditi saće. Prirodne mere ovih razmaka utvrdio je takođe Langstrot, i one se nazivaju pčelinji prostor. Kasnije je Langstrotovoj košnici pridodato polumedište i plitak nastavak za proizvodnju meda u saću (bokses). Ovu košnicu će kasnije usavršiti Amos Ives Rut i sve nepotrebne delove odbaciti, zbog čega se danas naziva Langstrot-Rutova (LR) košnica.